Učitelj

Роман о учишељу 587

Можда ће бити мало парадокса, али кад би се могла ма и за тренутак апстраховати комичност и тенденција с којом су Глишић а нарочито Сремац третирали своје учитеље, указала би нам се њихова (управо Сремчева) учитељска фигура много истинитија, лепша, реалнија. Глишићев учитељ, на пример, кад смишља замке и подвале ревизору има духа и инвенције. Он зна шта хоће, лукав је и одважан. Сремчев је пун идеја и идеализма као и Лазаревићев. Они су борци и апостоли тих идеја; одважни да их пласирају, спремни да за њих страдају. Они су без страха, отпорни и енергични,, свесни и горди положаја, дужности и права у средини где живе и раде. Сремчев Сретен је не само могућ учитељски тип, већ — како каже Скерлић — и тип који се јављао и у другим срединама и струкама. Сретени су носиоци прогреса а Глишићеви се, можда, и данас налазе где где. Кад би им се, дакле, могла скинути лажна и комична маска, какву је Сремац нарочито умео да натиче — ми бисмо у тим учитељима видели праве људе, карактере, позитивне личности и јунаке...

А шта нам је Ранковић дао у Гојкуг Једну посве сирову, немоделирану фигуру, без маске, без лепоте, без живота, без духа „плашљиву звер“ како и сам каже...

Треба пуно напора, па да се у очима те једва живе фигуре угледа мало сјаја; треба дубоко загрепсти у тим „на-

кривљеним“ грудима па — осетити душу. Тек је оштра камџија могла измамити крик из срца које као да никада запевало није...

Гојко је затворен и загушен као цвет под црно обојеним звоном. Он је нем кад очекујемо да зајаукне; без покрета кад. треба да крши и ломи; слеп и глух кад му се најтеже увреде бацају у лице; он љуби кад треба да мрзи. Чудњак и загонетан. Он кроз живот пролази немо, неопажено, безизразно. Тајна за себе и за све око себе.

Само једном био је жив и речит — онда кад је мртав на одру лежао...

„О, ала ми је добро, о ала ми је добро!“ — шапутале су му усне ваљда првипут насмејане... Да. Само је смрт била добра према њему. Он је мртав проговорио а кроз живот трпео и ћутао, Кроз смрт је оздравио и оживео а кроз живот беше тежак болесник и јединствен примерак болесне воље, болесних, атрофираних нерава за покрет, акцију, енергију...

Болесници ове врсте нису ретки у животу; у литератури их, чини ми се, има још више, нарочито у руској, одакле је Ранковић и узимао моделе. Али ми, који у ова непретенциозна књижевно — критичка расматрања уносимо и по мало професионални субјективизам (и егоизам ако хоћете) јако жа-