Učitelj

Роман о упштељу 589

ћан у животу. Без остварених идеала и циљева, порушена здравља, он није могао дати лепше и пријатније тонове и боје ни у свом књижевном делу.

„Сеоска учитељица“ и „Порушени идеали“ писани су пред смрти носе у себи сав бол и резигнацију човека који броји задње дане. За нас учитеље тај т. 3. психо-физиолошки отисак писца у делу — слаба је утеха... Но сем овога и оваквог тумачења Ранковићевог књижевног дела може се дати и једно друго тумачење.

Ранковић није могао бити изван времена и изван књижевних прилика и струјања свога доба. Његов „тешки, црни и очајни песимизам није само његово основно осећање, (П. Стевановић), Мрачне боје и црте у његовом писању, рђаве прилике и људи значе за наси објективизацију општих књижевних осећања и посматрања људи и времена у коме је писац живео. Наш књижевни реализам 90. година, чији је главни теоретичар Скерлић, понео је собом и Ранковића. Припадати том реализму а писатим плавим мастилом т. ј. давати лицима и стварима светле и ружичасте боје, — значило би бежање и одметање из кола и од освештаних принципа и закона новог духа и науке. Лаза Лазаревић је рђаво прошао код Скерлића само зато што је „људска документа“ излагао без црних боја и у лепшим, светлијим рамовима.

Књижевни реализам, рекао бих. је једна нарочита призма

кроз коју се не могу видети све боје већ само једна — црна. Ако сам добро разумео теорију реализма, он је сав у негативним типовима и у суморним и језовитим тезама. Дакле, не само тешка болест Ранковићева, његова разочарења и лична расположења, већ и дух и ветар књиж. времена утицали су несумњиво да Ранковић буде друкчији од Л. Лазаревића, на пример. Можда је овако моје тумачење књижевног реализма некритично, нетачно, или произвољно, али је оно за мене — неодољиво. Ја сам теорију реализма поглавито изучио из студије Скерлићеве о Лази Лазаревићу. Скерлић је Лазаревићево књижевно дело критиковао са високе тачке интегралног и некомпромисног реализма. Личности из дела реалиста су по правилу оне „које имају духовну охолост, поноситу усамљеност, мрачну злобу и рушилачку дрскост једнога Базарова“... „које се не клањају ауторитетима и не признају никаква начела“ (ст. Л. Лазар. стр. 49)

Скерлић ће се потсменути старом ђеди, Јанку и Марији не зато што су те личности можда немогуће у животу него више зато што Лазаревић кроз њих глорифицира светињу брака и култ породице и задруге, — колективизам а не индивидуализмом. Љубав према мајци, послушност, случај Тиме, Митра, Вучка и др. за Скерлића су израз маскираних роман-