Učitelj

548 Станко Првановић

спада у интелектуално, и да, најнижи, најпростији и најсиромашнији Француз, стиди се неписмености и сматра да је велика срамота „не познавати написано писмо“. Сасвим природно је онда, што је прва и главна брига родитеља да њихово дете што пре научи читати и писати. Надзорница забавишта, АПса Сопташи прича, на конгресу Интернационалне лиге за ново васпитање у Ници (1932), како се једна сељанка из најзабаченијег засеока жалила на своју учитељицу: „Кад сам јој, о Ускрсу, послала своју петогодишњу ћерчицу, она је знала сва слова. Сад је, међутим, заборавила све!“ Француске забавиље тврде, да ако се деци пете или шесте године забрани читати, читање се учи тајно. Зато су оне решиле (наравно са одобрењем) да га даље више не забрањују, већ да га помажу и упућују. Само (а то је битна карактеристика фрац. забавишта), и ако се читање предаје, оно није обавезно за сву децу. Забавиља га предаје и помаже деци, али, ако се неко дете нађе да неће или не може то научити, оно се не приморава. Једино тако се и објашњава факат, да деца уче читати (уче буквар) од пете па све до седме године (закључно са седмом). У томе се најбоље огледа и испољава тежња франц. забавишта да поштују индивидуалност сваког детета. То је у исто време и доказ слободе која у њима влада, а која претставља најсигурнију гаранцију за нормални и природни развитак деце. У погледу саме методе којом се обрађује почетно читање учињени су многи покушаји и пробе независно од Декролиа. али су сви они, најзад, више или мање, потврдили његове закључке. Сад владају неколико различитих метода и свака се хвали да је „активна“ и „глобална“. Али оно до чега су све оне дошле, најбоље се види из једног написа на изложби француских забавишта у Сени: „Просечио дете научи читати између 6 и 7 године. Глобално памћење речи подесно је за најмлађу децу,“

Пређашња стварна настава (јесопз Фе сћозез), у којој је било све унапред одређено шта ће се ког дана и часа радити, и у којој се о стварима и предметима предавало, замењена је вежбањима у посматрању (ехегасез Ф'обзегуаноп), у којима лекција не долази од забавиље већ потиче од самих ствари. Настава самих ствнри (јесоп де сћозез) заменила је наставу о стварима (Џесоп5 де сћозез). У први ред забавиља пушта саме ствари и појаве, а она се повлачи у други ред али је, ипак, увек спремна да помогне и да се нађе деци кад ова осећају потребу. Сва је њена брига да постави дете у околности које омогућују његово посматрање и да створи средину која је његовој природи најближа онда, кад му је стварна средина неприступачна и несхватљива. Дете се не тура ауторитетом и не води путем који забавиљи изгледа