Učitelj

Криза педагогије 579

сење“. Пред педагогијом су и Фројдова психоанализа, и она друга, рецимо Адлерова. И подвизи разних колективизација: националних, расних, интернационалних. Сви они носе собом неко назначење човека, јединог предмета старања и бриге педагошке.

И кад педагогија има сшварно да уобличава човека, онда је за њу од превасходне важности да зна у шта уобличава

и који су то ликови, која обличја, који „образи“ — у које има да доспе дете, носилац царства небеског; да доспеу царство земаљско — које и каквог

8.

Анализе су, упућене на личност човекову, дале два занимљива и карактеристична резултата који стоје пред нама данас. Фројдизам је, ма шта се рекло и ма шта се покушавало да му се обиђе суштина, у ствари сексуализам. Висак фројдизмом спуштен зауставио се у „дубинама“ човечјим, као на чврстом темељу, на либиду који је у основи израз секса. Касније додати појам смрти и тај појам секса чине основе фројдизма. Мрачна једна, тешка, за земљу везана концепција са једне стране; а са друге стране, једна концепција која сјајно изражава наше време, тако слично времену антике, када је цветао култ Фалу. Фројдизам је, културно-историски говорећи, појава нашег времена. По слому „психологије као науке“, он је први резултат ослобођене индивидуалне психологије.

То није више плитко, рационалистичко, тумачење психологије из доба просвећења. Заједно са том епохом, грађанском, пролази, прецветава, дегенирише и њено схватање душе и духа, човека уопште. И у напорима да се ослободи узане интелектуалистичке основе — ето се дошло до „поуз даности“ да је основа свему — сексуални нагон, да су сва питања и сви проблеми — питања и проблеми секса, и да човеков живот јесте план смрти и глади сексуалне. Фројдизам је типична дегенеративна појава; он је израз последњег очајног беспућа епохе која се клони крају и за коју спасења више нема. Он је, за педагогију, пут обрнут истини и природи живота; он пројицира човека у дете, регресиван је а међутим све педагошко претпоставља, сходно животном бивању, пут обрнут томе, од детета ка човеку. Фројдизам, у ретроспекцији, баца у назад на дете, на младост (чак на стање одојчета!) секс као начело! Зар је одиста „образ“ човеков, а тај образ мора стварати педагогија, зар је одиста тај „образ“ само у глади секса Тако може гледати, тако може процењивати и схватати, само једно време залажења и пропасти духа. Баш фројдизам, по себи сам, по свом

378