Učitelj

578 Владимир Вујић

припадник вишег, јачег, снажнијег, ослоњен сав и цео на нешто ван њега. Уморан је, бескрајно уморан, од себе сама; не треба му више дивљење себи и свом разуму, неће више себе сама као силног самца, хтео би да заустави своје распадање, своју сложеност, своју тако брижљиво аналисану и разбијену и размрвљену сложеност. Човек бежии у бежању тражи поновно васпостављање личности: прво као целости, као целине, а онда као припадника нечем вишем.

У том се слажу сви модерни приказивачи и критичари савременог човека. Тај човек носи немир, огроман и суд“ боносан; немир оних који су погубили све нити живота па се боје да се и последња не прекине. Проблем васпитања, проблем образовања тј. давања лика, форме, образа, проблем педагошки овде је јасан: детету које постаје човек дати могућности да постане цео и поуздан, миран. А бежања су пред нама, очајна и многа. Једна упорно дубе и непрестано без икаква обзира на оно „ван“ личности — копају по самој личности. То су „психоанализе“ у најширем смислу те речи, То су чисто индивидуалистички путеви. Друга опет остављају по страни све лично, те упорно стварају везе са надличним, са колективом. То су чисто колекшивисшички путеви. То би биле „кулш анализе“ у широком смислу тражења да се појединац утопи, ишчезне, нестане у култури, у колективу, у култу заједнице.

Прва настојања су као нека спуштања виска у дубине личности, кроз слојеве духовне личности, спуштања са циљем да се врх виска укотви негде на неком чврстом слоју. Друга настојања су као нека бацања веза у вис, над нас и око нас, да се негде дохвати нечег чврстог и поузданог, у слојевима око. нас, не би ли се некако „ухватила веза“. И једна и друга настојања су као намештања казаљке на апарату и тражење места на коме ће постављена казаљка „ухватити“ праву и жељену станицу па да ова саопшти „праву“ реч на којој ћемо се смирити.

Узана, јасна. лична, зона свести, интелектуална, постала је недовољна. Она је, за једне, само видни, светли круг 80дене површине на бунару и указује на снагеу дубини. За друге је само светли рефлекс нечег ЈОЗЕО Ли. више. БДе јој је прави, смисао.

У кризи, педагогија има да мотри, да посматра и гледа пажљиво, у сва та стремљења, тражења, настојања. За њу су обе ове врсте аналисања занимљиве и важне. Јер се пон стављају пред њу са претенсијама да реше кризу човека тог њеног главног предмета. До педагога тако допиру таласи критичних анализа, свих мука и покушаја и опита, свих тих окретања по кругу. И сви носе собом „објашњење“ и „спа-