Učitelj

582 Владимир Вујић

стичких напора, који се свршавају као изнемогла река у пешчаној делти, са правом се одбацују. И са надом се упире поглед у колективистичке напоре. Са пуним правом савремена педагошка мисао напушта неплодне области индивидуализма. Слабости инстинкта, слабости воље, сва та грешна, ниска, природа човекова не може одиста бити начињена темељем човечјег живота и човечјег настојања. То су само појаве једног краја, једног залажења. Епоха т.зв. просвећености, индивидуализма, рационализма, лаицизма, прогреса у грађанско-демократском смислу — завршена је или се још завршава. Али она није више, и не може бити, духовна садржина савременог човека. Педагошка мисао, везана за дегенеративне појаве једног опадања и изумирања, осуђена је и сама на бесплодно битисање, на голо теоретисање које са живим животом више никакве везе нема. Јасно је да нове тежње морају да се обрну новим стварностима.

Проблем колектива јавља се данас у два облика, особито значајна по педагошку мисао. Узећу овде формулисање које је дао савремени мислилац Бергсон, у свом последњем значајном делу.) Оно ће помоћи да јасно и просто уочимо и поставимо ствари, осветлимо их тако да се на њима види у суштини цео проблем; а нарочито је погодан начин да се и са педагошке стране схвати што прецизније цело питање.

Колектив (друштво, заједница социална) може бити зашворен и ошворен. „Затворено друштво“ садржи скуп јединака у ограниченом броју а све остале искључује. За групу, социалну, политичку, засновану на начелу групном, може бити разних мнења и разних схватања. Али она породична, национална, расно-национална, комунистичка-социалистичка, макаква најзад, носи у себи тоталност обавезе и притиска за чланове групе. За њих, и међу њима, постоји однос љубави, примаран, примитиван, сиров, непосредан наследан; за друге, ван тог колектива не. Унутрашњи однос је однос примитивног морала; у крајњој анализи, он се своди на притисак колектива на јединку. То је „затворен морал“. Спољашњи однос је — рат, непријатељство, нељубав. Унутрашњи однос је сила притиска и обавезе, инстинктивни однос силе који држи затворено друштво и јединку ужљебљује у заједницу и одржава је у њој, корисној за њу, системом навика, заповести, наредаба. Спољашњи однос је непризнавање других који су ван система групе. Затворено друштво је мало, уско, увек консервативно, увек обртање на месту и у месту; морал његов је затворен, ограничен, инстинктиван, разлози су његови проста логика и корист и примарно осећање др-

1) „Два извора морала и религије“.