Učitelj
Криза педагогије 588
жања у заједници, правда је у њему само притисак обавезе, притисак друштва на личност појединца, љубав за њега постоји као однос али међу члановима, „ближњи“ су „ближи“, сродни чланови. Ван тога је „око за око, зуб за зуб“, ван тота је — "рат.
За педагошку мисао је сасвим јасно све што истиче као последица из „затвореног друштва“ и „затвореног морала“, из затвореног колектива. Пут од детета човеку је јасно опредељен у васпитању, у образовању, за колектив и за његов морал. И педагошки напор је у неку руку „затворен“. Но у самој тој средини, у таквом моралу, у таквом друштву, рађа се мучна криза. Предмет педагошког напора је стварни, живи, човек, пун и целостан, човек пре свега. Циљ педагошког напора не може бити човек тог и тог колектива, механички део његов; сфера затвореног колектива је одвећ узана, она значи безлично ропство а педагогија мора признати начело човекове духовне слободе, она не може бити „дресура“, она не може развити напоре у том ограниченом елементу, она, нужним начином, иде право на слободну, духовну пре свега, личност човека. Она мора ићи за природним замахом и потезом слободе духовне која стреми љубави неограниченој, човечанству, односу љубави према човеку уопште. Између оног ограниченог и овог неограниченог отворен је понор, непремостив обичним средствима разума и користи и инстинкта. А потез човечијег васпитања иде право у „отворено друштво“, па и „отворени морал“. Образовање човека, васпитање човека, јесте формирање слободе човекове у пучини љубави у којој „ближњи“ постаје свако људско биће.
5.
„Отворено друштво“ значи човечанство, „отворени морал“ јесте љубав према човечанству. Унутрашњи однос, као ни спољашњи није сила но љубав, није тоталност обавеза, притиска, заповести, него слободни однос, унутрашњи, емоционални силни полет љубави и симпатији. Ближњи је сваки човек, брат је сваки човек. Ништа не почива на сили, све на слободи, стваралаштву, изразу унутрашњег духовног језгра човековог које је — љубав. Нема насиља као мотива, само неодољиве привлачности чистих и великих личности кроз које та снага отвореног морала пробија пуном јачином, привлачи, увлачи, преображава, озарава, преокреће и ствара нове људе. Није то скупност, систем, наредаба и заповести, него скупност позива и призива најбољих примерака људских. Правда није више правда „затворена“, за „чланове“, она је отворена за све, универсална је, не долази кроз „закон“,