Učitelj

Нова педагокика и њени прошивници 565

као ненаучне, данашања радна педагогика проналази нове радне ступњеве који немају никакве везе с оним формалним ступњевима. Нови радни ступњеви претстављају разне етапе у извођењу рада, на којима се посебно на сваком ступњу свршавају наизменично процеси аперцепције и апстрахције, а не да се на једном ступњу само примају нове претставе („синтеза“), а на другом од претстава праве се појмови и закони („асоцијација“ и „систем“), као што су хтели ХербартЦилер и њихови ученици. Од особитости наставне материје зависи број и ред радних ступњева: друкчији ће бити код методских јединица матерњег језика, друкчији у рачунској настави а сасвим други опету настави наративних предмета. У радној педагогици, односно дидактици, нема никаквих шаблона: све зависи од садржине наставног градива.

Нема ту никаквих привлачних и утврђених калупа: анализа, синтеза, асоцијација итд., па да се најразличније садржине „калупе“. Све је у извесном смислу слободно, односно све је везано за особитост материје која има да одлучује „ступњеве“, а не унапред да је скројено за све разне садржине. Овде се тражи мислилац учитељ, а тамо код ХербартЦилерових ступњева шаблониста и механичар који иде по једном чаробном „рецепту“, без размишљања, али који важи за све различне материје. У шаблонизирању целокупног и различног градива отишло се до крајних бесмислица у настави, јер та „Прокрустова постеља“ сваки час постаје немогућна за примену.

По нашим вежбаоницама учитељских школа могу у овом погледу да се виде веома смешне ствари ида се непосредно осети отужност ових тзв. „формалних ступња“, који се тамо још ревносно „гуслају“ и ако суу Немачкој, у њиховој отаџбини, одбачени. Неки педагози признају њихову научну апсурдност, али их ипак негују, јер веле, да су они ипак најзгоднији за схватање код почешника: они су, веле, згодни за почетни рецепт младим учитељима.... Разуме се, да ово нису никакви разлози, јер пре свега учитељска школа мора да ствара учитеље мислиоце а не шаблонисте и просте механизаторе, од којих може школа да има само штету.

Рекли смо напред да је стара школа истицала принцип саморадње, али све то није било довољно продубљено теоријски и практички. Тек је Хербарт-Цилерова педагогика нешто покушала, односно сам Цилер тражењем да настава мора бити развојна, Тт. ј. да учитељ нешто каже а више ученици у облику питања и одговора; али се ово манифестовало у правом шегачењу и баналности. Деца су морала да погађају како се догађај морао развијати и тако се време трошило код питања „Шта је могло даље бити» Ученици