Učitelj

750 | Др. Дане Трбојевић

потребни да се на њ скрене пажња и да се почне претресати. За хербартовску школу оно и данас још не постоји. На пр. кад неки ђак нешто не зна, а учитељ запита разред: „Ко то знар“ па се јави неколико ученика који желе одговорити, учитељ ће радије питати кога од оних који се нису јавили. Оне што су се јавили не пита зато, што види да они знају и да пазе на оно што се у школи ради. Њему је стало до тога да сви знају и, нарочито, да сви пазе. Зато воли питати оне који не знају. Или на пр. кад се испитују ученици из једне овеће партије, наставник не пита оне који желе бити први питани, већ пита одреда, јер хоће да сви буду спремни већ за први сат. Забога, како ће друкчије очеличити њихову вољу, ако им пусти да раде сваки што хоћеи када хоће!

Америчка учитељица госпођа Паркхурст друкчије мисли о томе. Није њој главно да ђак зна баш онај час кад она то хоће, већ да уопште зна. Зато она даје ђаку слободу да ради кад му се ради. И да пази кад му се хоће. „Рад са целим разредом“ схвата она некако на свој начин. А била је принуђена на то, јер је имала неколико разреда с којима је у исти мах требало радити. Ко је радио с више разреда, зна да то није лак посао. Ту не помажу батине, већ се морају наћи згодна средства, док се ради с једним разредом, да други не сметају. А и да они нешто раде. Друкчије ће губити време утаман.

Наравно, и госпођа Паркхурст дошла је на ту мисао. Али чиме да забави оне другег Наметнутим „тихим радом“, како чини стара школа, видела је да то не иде, јер се такав тихи рад често претвори у највећу галаму. Ваљало је наћи нешто

друго.

Случајно је била у походима код једне своје другарице у Европи, која се додуше није спремала за наставницу, већ за лечницу. Али су је прилике и нека унутрашња жеља довеле на то да се прими наставничкога посла, и то не с правилно развијеном децом, већ са заосталом.

И код докторице Марије Монтесори у Риму нашла је она што је тако дуго и тако живо тражила. Видела је пуну собу мале деце и где свако ради други посао, а да нико никоме не смета.

Прихватила је то оберучке и развила одатле своју гласовиту методу, прозвану по месту где је радила далтонском. И та се метода убрзо развила по целој Америчкој Унији, и захватила добар део Европе и других земаља.

Језгра је те методе у томе да сваки ученик има да изврши прописани програм рада, али не и у прописаном рокуШто више, и онај програм није за све једнак, иако су пред.