Učitelj

752 Др. Дане Трбојевић

Не значи то да ђак ради без икакве туђе контроле. Он је упућен на помоћ старијих, у првом реду свога учитеља. Али и ту је остављена њему пуна слобода, да пита када он хоће и кога хоће. Зато и пита, каои у животу, онога у кога има поверење, у школи и код куће. А пита радо, јер због своје немоћи сваки час осећа потребу за то.

Тај начин рада најдоследније је проведен у школама које раде по „методи пројеката“. Ту је методу, по Дујевој замисли, израдио Килпатрик.

Ради се овако: као код куће, ученици се међу собом и у школи разговарају о оном што су уочи тога дана видели и доживели. Час још није почео. Улази учитељ, поздравља ученике и они њега. Иза краткога пријатељског разговара о овом и оном утврђује се да једнога ученика и његове сестре нема у школи. Устаје њихов сусед и саопштава како је чуо да се у кући отсутних ученика појавио тифус. Откуда тифус» Што је тифус» Како се та болест јавља, како се препознаје, како пролази» Сва се та питања јављају одједном и сва буде општи интерес у све деце. Сви би они хтели да то знају или што знају да другима кажу. Настаје општи жагор, очи се светле, образи жаре. Сви гледају нетремице у учитеља. Учитељ свесрдно прихвата ту згоду, али не да им одржи једно пригодно предавање о тифусу, већ да онај интерес који се већ јавио сам од себе, спонтано, што већма разбуди. Он узима на себе улогу старијега друга и пријатеља у кога сви ђаци имају неограничено поверење, али се не гура напред. Остаје у позадини одакле ће невидљивом руком и неопажено управљати радом, али само онда када то буде преко потребно. Све ће, што год буду могли, радити сами ученици. Они ће сами настојати да дознаду о тифусу све што се може дознати из књига које ће им учитељ радо дати у руке, кад га замоле за то. Али то је само почетак њихова интересовања, само припрема за даљни рад, прави рад, рад у животу. Рећи ће неко од ђака: А знају ли родитељи наших другова што је тифус и како је дошао у њихову кућу» — Не знају. Ваља их обавестити. Али ко ће то учинити, кад је то прелазна болест па се може лако примити и даље пренети» Итд. итд. Читав низ питања која треба решити. А која не може решити ниједан ђак засе, већ у друштву с другима и с помоћу других.

Ето, дакле, без раније утврђенога програма по предметима, раздељенима на месеце, дане и сате, одједном, из живота, побуде за рад, и то не само једнога ђака већ многих у исти мах, који ће изазвати јак и трајан интерес свију њих. Јер све подједнако занима болест, које се сви боје и сви би је се радо сачували. Како би рекао Декроли, та боест припада средишту њихових интереса, као на пр. и храна