Učitelj

Фребел и Монтесори 95

дактичког материјала ухвати ту метероидну силу (ц. чл. стр. 302: и д.). Међутим, Герхардс је у заблуди када мисли, да се наиме у томе састоји особитост Монтесори. Неоспорно је да је њен материјал оригиналан и да, као такав, заслужује свако признање. Али најмање је оригинално њено основно умно расположење, које очекује решење Песталоцијевог проблема од шехнике. Сам Песталоци био је жртва тог натуралистичког маштања, које је тражило „метод“ који би на чисто механички начин изазивао по: жељи слободну дететову самоактивност. Доцније (у „Лабудовој песми“) Песталоци је сам признао, да је немогућ такав метод. У самој ствари та Песталоцијевска сила, о којој говори Герхардс, „ишчезава као метеор“ зато, што је она живот и, дакле, она може бити задржана само напрезањем самога живота, који је добио свој израз у љубави. За кратко време и Монтесори је такође успела да ухвати и задржи ову неухватљиву силу, а то тим чешће и дуже, чим је њена љубав више побеђивала њену технику.

Монтесори често говори да живот омета и слаби њен недостатак технике. Развијајући технику, она наиме и хоће да ослободи живот. Против ове мисли ништа се не би могло приговорити, када техника не би добила значење да је довољна сама себи, Техника мора увек да остане слушкиња живота. Што се техника. више усавршава, тим више она мора постати оруђе све компликованијег живота, пошто се увек мора осећати известан недостатак технике. Напротив, Монтесори би хтела да дете у почешку усвоји шехнику, па Ппошом да „слободно“ живи, На то се у крајњој линији своди идеја њенога метода наставе писања, музичког васпитања, као и сва њена аргументација против слободног цртања. (упореди стр. 323 и даље трећег издања). Али у томе и јесте главна мана њенога метода. Техника се никада не сме да одваја од живота, а пошто деца не живе у стварном свету одраслих, већ у своме сопственом свету, који је проткан фантазијом, то се „дидактички материјал“ који помаже усвајање технике мора унети у игру оживљену фантазијом, како сам ја то тражио у својим „Основама педагогике“.:•) Како се та синтеза добија, ми овде не можемо излагати, јер то прелази границе овога реферата. Овде ја хоћу још само да се наслоним на диван опис практичних огледа, који су учињени у том правцу од стране Хилде Хекер'")

16) Види ово дело у преводу Милића Р. Мајсторовића. Издање књижарнице Јер. Џелебџића, Карађорђева 61. Београд.

17) „Ја сам дужна доћи до закључка, излаже Х. Хекер, да сам увек хтела имати у дечјем врту Монтесори материјал, али да смо вежбање с овим материјалом морали организовати у правцу слободног стваралаштва и игре, и да је немогуће пренсбрегнути играчке у спретном углу за лутке“ (ц. дело 43). Овај закључак западне педагошке праксе потпуно се подудара са закључцима прашког емигрантског дечјег врта, како су се они испољили на изложби коју је организовала О. А. Хиронова за време првог руског конгреса о претшколском васпитању у емиграцији. У овом случају играла је улогу и нарочита ситуација руског. дечјег живота у иностранству. Монтесори материјал је у „суштини интернационалан,“ као што су „општечовечанска“ (истоветна) психолошка својства, која је он.