Učitelj

96 Д-р С. Хесен

и Ломбардо-Радиче!), а тако исто и на интересантну праксу руског дечјег дома у Прагу. Сви се ови практични људи крећу у правцу моје постулиране синтезе фребеловске игре са материјалом за вежбања, чија префињеност по чињеницама физиологије долази у неоспорну заслугу Монтесори.

На закључку, ја ћу да одговорим на Герхардсову оптужбу, како сам ја „хтео да истакнем филозофску теорију о немогућности прафеномена слободне самоактивности“. Ја мислим, да је мени пошло стварно за руком да докажем и то, не немогућност слободне дететове самоактивности, већ празнину натуралистичког схватања слободе, иза чијих граница није у стању да изађе Монтесори педагогика. За Монтесори слобода значи, прво, отаклањање спољашње принуде, тј. слобода од принуде одраслих, тј. слобода од природе. Да је таква чисто негативна слобода утопија, то најбоље од свега доказује сама судбина Монтесори педагогике. Као што смо већ видели, њен „материјал“, који мора дете одмах да ослободи и од самовоље одраслих и од немоћи његове сопствене природе, све више се изопачава у механизам који изнуђава од детета поступке које одрасли желе. Овде се поново понавља дијалектика Русовљевог Емила: „Он чини све што хоће, али он хоће само то, што ја хоћу да он хоће“. Позитивна слобода не постиже се само помоћу простих вежбања, већ кроз савлађивање принуде. И она је могућа. Али, она је могућа у васпитању само као његов циљ и задатак, а не као потпуно реализован факаш васпитне средине. И када ја захтевам, да у претшколском васпитању игра не буде потиснута радом, већ да рад игру треба да проткива и да се у игри рефлектује, ја то чиним зато, што хоћу да дете самостално, само изнутра игру савлада. Подробно развијање ове мисли не припада мојој данашњој теми.“) У овом реферату, где сам извршио преглед последњих педагошких спорова о методу Монтесори, ја сам хтео само да покажем, да у њему стварно постоји унутрашња опасност и да се та опасност све више повећава уколико су већи спољашњи успеси овога метода. Мишљења сам, да борба с овом опасношћу мора да буде први задатак свих недогматичних привреженика Монтесори педагогике, којима је истина важнија од њеног слова.

одређен да развија. Али руски дечји врт, који је истакао између осталих циљева и чување руске деце од денационализације, већ из тога разлога не може да се ограничи само на „материјал“ и да одбаци фантазију, пошто Русија не опкољава у животу емигрантско дете, те му се једино може приближити помоћу фантазије.

18) Осим наведеног рада Л.-Радиче, види његову расправу „Џ тегодо НаНапо пе едисалдопе аеРтапла“ („РЕдис. палопаје“ 1927, 2—4), у којој је изнета дивна карактеристика дечјег врта, којим су руководиле сестре Агаци. Осим искоришћавања народних песама за метод сестара Агаци карактеристично је и то, што оне искоришћују у игри вежбања са обичним материјалом, који деца скупљају у шуми, на улици, по кућама („непатентиране драгоцености“, по речима Ломбардо- Радиче).

15) Ту сам мисао опширно развио у својим „Основама педагогике“, гл. 3 и 4. Види београдско издање.