Učitelj

84 Д-р С. Хесен

налну дијалектику која се распреда у унутрашњости игре. Изгледа, да Ломбардо-Радиче у овом случају упада у натуралистички оптимизам, који нимало није својствен његовом много трагичнијем схватању света. Да се од аномне игре дете дигне до стваралачког рада, нужно је да оно у унутрашњости проживи тешку суровост хетерономног часовног рада. Ради тога, да би дете нашло органско јединство и присутну личну самосвојност (што једино, по дивној дефиницији Л.-Радиче, уздиже работу до рада), нужно је да прође кроз туђе циљеве, културна предања, кроз часовни рад постављен од других лица. Писац дивне „Аепа Еапсша“ (РВтепсе, стр. 54), разуме се, сам добро зна како големо значење за васпитање личности има „сурово (у!шогозо) ограничење дечје самовоље, сем ако оно не користи никаква вештачка средства“. Разуме се, да игра не иде непосредно у стваралаштво, како то претпоставља оптимистичко-натуралистичко гледиште. Између игре и стваралаштва нужно је поставити час, као нарочити пре“ лазни ступањ делатности; само час није никако то, што Л. Радиче зове „принудним радом у нижем смислу“. Час се изопачава у чисто механички рад само онда, када после губитка сваког другог момента у њему ишчезне напрегнутост присутна дијалектичком двојству. Јер слично томе, како игра остаје жива и чува се од изопачавања, када је она уједно стим не-игра, тј. док она стојиу односу антиномиске напрегнутости према моменту рада који кроз њу просветљује, тако исто стоји ствар и са часом: на нижем ступњу, где час непосредно израста из правилно организоване игре, час још дуго време мора остати везан са игром, да би се њоме освежио, на вишем степену пак, када је аномија игре већ коначно савладана озбиљношћу рада, кроз час мора да светли већ нови момент, начело стваралачког рада. Стваралаштво тако мора да проткива час, као што час мора да просветљује кроз игру. Утолико неоспорно има истине у тврђењу, да игра поступно прелази у стваралачки рад. Али у исто време истинито ел 10, да се овај прелаз може извршити само Домоћу хетерономног часовног рада, који већ квалитативно одваја игру од стваралаштва. Ако час остане у односу дијалектичке напрегнутости према игри или према стваралачком раду, онда он живи. Тада је он педагошки незаменљив. Он се изопачава у механички рад само онда, када је у њему већ изгубљен момент игре, а није установљен унутрашњи однос према вишем начелу стваралаштва. Како да се спречи овај убиствени раскид часа од стваралачког рада, прелази границе мога реферата“). То је посао школског рада који, мора у појединостима прећи дијалектику која дејствује у часу. Овде сам хтео само оштрије, него у ранијем своме раду, да подвучем дијалектичку суштину игре, тј. тај момент у њој, којим се она квалитшашивно разликује од стваралачког рада.

5) Упореди моје „Основе педагогике“ гл. 4.