Učitelj

Фребел и Монтесори 85

3 Уосталом, Ломбардо Радиче се одмах слаже с мојим конкретним ставовима, посебице са мојом оценом Фребела — и што ми

је особито драго да дознам од бившег члана Президијума италијанског друштва за рад по методу Монтесори — са мојом оценом Монтесори. Међутим, ти моји конкретни ставови одмах су изазвали најживљу критику. Од стране следбеника Фребелових гђа Хелена Клосшерман, позната радница у немачком фребеловском покрету, истакла је против моје карактеристике Фребела следеће примедбе“). Фребел је, тврди она, сасвим јасно схватио игру као вежбање за будући часовни рад. Ако се негде фребелизам и изопачио у правцу механизма, у сваком случају у Немачкој права фребеловска традиција никада није ишчезла. Нико други није, као позната следбеница Фребелова, г-ђа Хенријета Шрадер-Бергман тако „спојила, у берлинском Песталоцијевом дому који је она основала, игру са стварношћу“, „противстављајући самим тим изопачавање игре у забаву“. То се изводило у Немачкој пре Монтесори. „Дидактички материјал“ Монтесори стоји испод Фребелових „дарова“ и „занимања“ и нема потребе „уносити дидактички материјал Монтесори у фантазијом оживљену фребеловску игру“, како сам ја то предлагао у своме првом раду. Главни недостаци Монтесори материјала, који сам васпитава, поред велике цене, налазе се у томе, што је он неподесан за дугу и удубљену активност дететову и убрзо постаје досадан; друго, што као материјал за вежбање и наставу увек доводи до једне одређене тачке, па после постаје сувишани у дечјим очима губи сву своју привлачност (ц. чл. стр. 405). Напротив, велика заслуга Монтесори увек се налази у њеном социјално-педагошком захтеву, да се „Дом дететов унесе у друштвени дом радничких квартова“, што је она с великим успехом спроводила у пракси.

Не могу а да се не сложим са свима овим тврђењима поштоване раднице немачког фребелизма, јер она пре потврђују, него што оповргавају моје погледе. У самој ствари када ја говорим о опасности која се крије у Фребеловом систему, да овај изопачава игру у забаву, то никако не значи да ова опасност мора несумњиво постати стварност. Реч „опасност“ ја овде употребљавам у терминолошком смислу. Слично томе како се свакоме од нас слобода открива у избору, који ћемо у озбиљном моменту живота извршити, између наше индивидуалне дужности и индивидуалне опасности, тако исто се у свакој идеалној суштини скрива дијалектичко напрезање два момента, који се боре међу собом и који пред њом откривају могућност да изопаче њен живи лик у мртву образмну. Тако исто и свака државна, економска и уметничка форма имају своју механичку образину, своје двојнике. Да се и свака педагошка форма тако исто може изопачити на само њој сопствени начин, то је показано раније на примерима игре и часа.

4) Нејепе Г. К!озгеттапп: Аизрапозрипк! ипа Хејзећипа дег кипа сћеп Епмс ипа ђе! Ргббе! ипа Мошеззол („Рје Егдећипа“, Гејрза, П јаћга., 1. 395.)