Učitelj
120 Свет. О. Аврамовић
Прва, „лева“ колона, колона природе значи натуралистичку философију, философију монизма и материјализма, — науку без метафизике. Друга, средишна, колона „рад“ значи постулат што продукшивнијег рада. Трећа доња колона „друштво“ значи стварање једне нове социјалне културе дакако на темељу природе и рада.
Натурализам, индустријализам, социјализам претстављају основицу пролетерске културе и узгоја (стр. 21.). Философска основа ове културе не може проћи без коментара. Критика и није била задатак овога нашега приказа.
„Монизам“ треба, свакако, да значи антитезу „дуализму“, који („дуализам“), почев од Платона па до Хришћанства, открива и признаје две природе: душевну и телесну. А „дуализам“ као философско учење, полазећи од горње претпоставке да човек носи и тело и душу, намеће, сасвим разумљиво, Педагогији сложенији циљ: хармонички узгој душе и Тела. „Монизам“, пак, игнорише „душу“ и намеће једностраност и искључивост у васпитању: без психологије, етике и теологије у човеку се открива и култивише чист „физикум“ и „техникум“. Из такве поставке, наравно, „натурализам“ је логичка, неизбежна, конзеквенца, јер је „натурализам“ обично опречан „морализму“ (у хришћ. смислу речи). „Индустријализам“ и „социјализам“ у совјетском смислу крију у себи могућност неутралисања „индивидуализма“. И према овом нашем коментару контуре совјетске културе оцртавају се јасно: у пролетерском мору без буржоаских острва и лука удавиће се човек удружен с Богом и запојен хришћ. моралом, а на таласима тога мора одржаће се човек „социјализован“, „индустријализован“, „изтехнициран“.
Школа је дужна да такве људе ствара: на земљи без неба њуданбен пулне книг
ж
Нама се све чини да облици и садржина совјетске културе није ништа „ново“, јер је она у самој ствари на свом терену почетак свршетка „старога“.
У новијој философској литератури (Џемс, Бергсон, Берђајев и др.) можете прочитати да се сумрак западно-европске културе карактерише надмоћношћу, доминацијом баш тога „физикума“ и „техникума“ у човеку. Нови хуманизам тумачи трагедију данашње европске културе цепањем дуализма у човеку, напуштањем те философске теорије. Иде се и много даље у овом тумачењу, толико далеко, да се може чути и овакво објашњење: Зло европске цивилизације и културе налази се баш у том „измеханизираном“, „изтехнизираном“ човеку. У машини (индустрији) која својим неслућеним развитком (коме се крај не види!) гута и гуши „индивидуализираног“ човека и из својих котлова и своје паре избацује „колективизираног“ човека лишеног „душе“ и Бога!...
Совјетска култура — изгледа нам — хтела би да пође од овако негативног свршетка једне културе ка суперлативу у овом правцу.