Učitelj

184 „Драгољуб Бранковић

садржину и социјалну вредност ових занимања. Рад у врту на пример не треба изводити нити с обзиром на припремање будућих вртара, него с другог гледишта, на име: он пружа могућност да се проуче чињенице растења, хемијски састав земље, улога светлости, ваздуха и влаге, шкодљиви и корисни утицај животиња итд. На тај начин ће се изврши и прелаз ка планском научном истраживању.

Овај се пример може природно применити на остала школска занимања: на рад с дрветом, кување итд. У историји човечанства науке су се постепено развиле из корисних социјалних занимања. Физика се полагано развила из употребе алатки и машина, нпр. полуга, котурача, стрма равнина. На исти начин хемија је поникла из процеса бојења, бељења, металног рада итд. и у новије доба нашла огромну примену у индустрији. Прошло је доба кад су се учени људи борили да развију знање из својих глава — голим логичким резоновањем. Изгледало је апсурдно да би се учење и знање могло обогатити радом и руковањем физичким стварима; али развитак експерименталних метода доказује да су поменуше радње ближе правом путу ка сазнању него изолована логична резоновања.

Значај географије и историје.

Задатак историјског и географског градива: географија подвлачи физичку страну а историја социјалну, оне обе подвлаче заједнички предмет, тј. заједнички живош људи. Цивилизација је прогресивно савлађивање њених разноврсних енергија. Кад се ова узајамна зависност проучавања историје која подвлачи улогу људских бића и студије географије која подвлачи природу, превиди, историја постаје просто набрајање података са инвентаром такозваних „важних“ догађаја, или бива чисто књишка ствар. Дуји сматра за жаљење што ми у пракси имамо за географију два имена, јер разноликост израза тежи да прикрије идентитет значења. Природа и земља требало би да буду истоветни изрази, и географија би требало да значи што и природопис. Свак зна да је студија природе много трпела услед парчања наставног градива у школи. Резултат таквог начина изучавања је умртљавање предмета, јер парчањем и издвајањем не узбуђује се ни најмање уобразиља. Стварни лек је да се од студија природе створи студија о природи, а не студија појединих одломака, који постају бесмислени кад се они издвајају од стања у којима дејствују. Кад се природа схвати као целина, као земља у многоструким односима — њене појаве се откривају у својим природним односима према људском животу.

Што се тиче исшорије Дуји вели: „Живот великих људи, хероја и вођа, чини конкретним и живим, историјске епизоде које су иначе апстрактне и неразумљиве... Мпак, он се злоупотребљава кад се помоћу њега претерано истичу дејства и рад неколицине личности без осврта на социјалне прилике које прет-