Učitelj

Радна школа и стара педагогика 569'

да се баци у кош као старудија без вредности. Ништа добро и ваљано, по њиховом мишљењу, не може се наћи код оних педагога који не певају химну радној школи.

Било би поучно и занимљиво када би неки објективан критичар анализирао идеје нове и старе школе, па направио биланс губитка и добитка. Резулат такве анализе не би вероватно био ни мало неповољан за традиционалну педагогику.

Ми не видимо ниједан озбиљан аргумент који би се могао разложно навести против оних најбољих васпитних принципа старе педагогике. Према традиционалним педагошким назорима, који се односе на врховни циљ васпитања, васпитач мора развијати код свога ученика јаку и истрајну вољу за моралну делатност. Зашто се такав став не сме толерирати» Ми сви знамо да у васпитачком раду тело и дух имају подједнаку важност, и да се ниједна страна душевног живота не сме развијати на рачун друге. Али ако бисмо били приморани да бирамо између знања, снаге и морала, онда бисмо морали изабрати морал. Истина, морални карактер, који се истиче као васпитни циљ, постао је свету досадан, па зато тражи други циљ, који би више одговарао данашњем духу времена. Свакојако, педагошка наука може формулисати васпитни смер и на други начин, али се тиме суштина ствари неће много. променити. Сваки учитељ жели да му ученик буде здрав, паметан и поштен, и та констатација, баш и тако лаички изражена, ипак је довољно еластична да у себи обухвати оно што се васпитањем жели постићи. Око идела се не треба препирати, јер су они и сувише релативни и апстрактни. Свакодневан ситан и практичан рад више вреди од крупних фраза!

Модеран педагошки покрет, познат под именом активне школе, једва ако има тридесет година откако је постао. Али и поред све своје младости, он гаји необуздану амбицију да препороди васпитање омладине. Његови партизани су врло ратоборни и желе да сруше зграду коју су мудрост, искуство и богатство зидали и дотеривали читаве две хиљаде година. Ова борба каткад изгледа смешна, ако се помисли на то, да је идеологија радне школе највећим делом позајмљена из духовног капитала старе школе, а да остале њене идеје, уколико су нове и самосталне, нису честито ни опробане у пракси, да би се о њима могао донети дефинитиван суд.

Данашња школска педагогика — апстрахујући индивидуална схватања појединаца — претставља темељан научни систем. Њена општа начела јесу плод зрелог размишљања, многобројних огледа и дугог искуства. Немогућно је у једном чланку резимирати сву њену садржину, баш и када бисмо се ограничили на оно што је у њој најбитније. Али ћемо ипак навести неколико мисли, да бисмо показали чврстину њених ставова, који сене могу обарати простим негирањем и омаловажавањем. У старој педагогици налазимо, пре свега, поставку да је васпитање лична и друштвена потреба, и да је његова могућност призната и непобитна, али у исто време и ограничена урођеним човечјим способностима. Човек