Učitelj

786 Константин. Грубачић

Било је великих људи од којих су једни истицали став: „ничега новога под сунцем“, а други опет супротно томе тврдили су да се све мења „да је све ново под сунцем“ (сетимо се само Хераклитовог става: пантареј, све тече, „не можемо ни два пута ући у исту реку), док трећи, који вероватно имају право тврде да за нас нема ништа апсолутно ново нити пак апсолутно познато. Међутим, за нас је овде важно да знамо шта је то „ново“. То је свакако оно што се први лут сусреће с нама, што нам као такво бива први пут дато. Анализом овога појма западамо у претеране ниансе саме његове суштине. Нешто нам може бити ново у том смислу што нам је као такво први пут непосредно дато да га осетимо. Но ако то ново хоћемо тек интепектом да схватимо, онда за то ново кажемо да је непознато. „Ново“ је како вели Бербер у ствари, а „непознато је иза ствари“). (Овај психолог разликује три форме „странога“: 1) оно с чим се сусрећемо први пут, 2) „Још-ново“ (ненавикнуто) и 3) „непознато“). Непознато је такорећи даљи ступањ новога кад ми поимамо да је то што нам је непосредно дато заиста нешто „ново“. Кад први пут дођемо у једну варош најпре констатујемо „ново“ и то врло кратко траје, то можемо рећи, само „осетимо“, а после тога долази „непознато“. Уопште код оваквих појмова Шешко се може изразити нианса у разлици која међу њима постоји, она се размишљањем само може да осети.

Могли бисмо већ наслутити шта је радозналост, а јаснији појам можемо добити тек у току целокупног излагања. За сад ћемо радозналост означити као неку жудњу, жељу, страст за новим и непознатим, или краће речено жудњу за оним што је страно. Али важно је да уочимо у чему се састоји драж новога и непознатога. Знамо да свака драж изазива неки покрет, функцију, рад. Али. морамо одмах нагласити да никада не дејствује искључиво једна драж сама, него је праћена још којом другом дражи, која је делом модифицира. Оно од чега нарочито долази дејство и драж „странога“ јесте решкост и јединствен случај. Тако на пр., ако се у нашем граду налази човек висок преко 2 метра, онда је то реткост, но ако је он и једини са том висином, онда је дејство тога „странога“ још веће.

Прелазећи на теорију радозналости истичемо одмах у почетку да нема међу психолозима неслагања у томе да радозналост по својој суштини припада претежно нашем нагонском животу. Њој се у првом реду мора дати биолошка вредност. Она је скопчана са оним што је битно код сваке индивидуе, а то је инстинкт за одржање. Препирало се једино о томе да ли је радозналост један покрет осећања или је то инстинкт (Грос-Леман). Међутим разлика међу овим појмовима јесте врло мала или скоро никаква (а при чему ми под инсшинктом разумемо уређену, шако несвесну, ипак целисходно управљену нагонску радњу).

7) |. Бегбег. Н.Н. М. стр. 6.