Učitelj

Опажања и искуства о наставној пракси у нашим школама 7923

све оно што село карактерише. Не учини ли се ово све остаје скуп научених речи из уста учитељевих.

Површно схватање начела очигледности доводи до тога да се деци црта брдо, равница, поток, река и онда кад се сви ти природни објекти налазе у непосредној околини, те се без икаквих сметњи деца могу привести њима. Сликама и цртежима приказују се биљке као нпр: крин, кукољ, конопља, смоква, памук, или свакидашње животиње: корњача, зец, риба, рак; моделима се обично предочава развитак свилене бубе и жабе.

Извесно је међутим да у сваком школском дворишту има довољно места и за неколико примерака биљака које настава узима у обзир. А да се до животиња, као што су напред набројане, без нарочитих тешкоћа може доћи, сувишно би било говорити. Исто тако уверени смо да нема школске зграде, у којој се не би могло наћи места да се из најмање количине јаја произведе; неколико свилених бубица, чији би живот деца пратила.

Где се све ово не чини смеће се с ума да дечје доживљаје на стварности не могу заменити ни најсавршенија вештачка средства.

На замерке што ни једна школа нема своју праву школску градину, где би деца узимала радно учешће, одговара се правдањем да школе не располажу потребним тереном за то Ми опет морамо зажалити што и тамо где је довољно простора на расположењу не постоје никакви покушаји у овоме правцу.

Имамо искуство да се ученици понекад упознају са најобичнијим пролећним или летњим цвећем помоћу цртежа само зато што је предмет узет за обраду у времену кад унаоколо влада зимска пустош. Тешко је разумети, а још теже правдати, кад се нпр. лала или ђурђевак обрађује у једноме од јесењих месеци, или кад се песма „Кишо мати благодати...“ остави за новембар, онда кад се благодет кише најмање може осетити.

Ови примери, заједно са много других, што би им се могли додати, значе супротност правилно схваћеном појму чулног приказивања. Они врло убедљиво казују да се настава брижљиво не прилагођава принципу, који треба да је испуњава.

Али, још осетније него о овај дидактични закон, настава се оглушује о закон дечје саморадње.

Школи се мора замерити што јој је и данас главна брига да ученици приме и науче чињенице, али да стечене истине буду резултат њиховог личног рада, као да је мање важно. Отуда се деца слабо упућују да до сазнања долазе својим духом, да самостално посматрају, да посматрајући уочавају, да проналазе, расуђују. Пропуштајући ово пропушта се и духовно изоштравање њихово, јер се духовне способности, као и физичке, развијају само вежбањем.

Анализа наставе показује да се запостављање саморадње нарочито свети у области бројева. То јесте разлог што успеси у рачунској настави изостају иза успеха у осталим областима.