Učitelj

10 „Др. Праг. Ђ. Петровић

могу с њима сложити ни у начелу ни у појединостима. Збиља су чудни исвесни постулати активних педагога! Они траже: да се укину наставни план и програм заједно с распоредом часова па да ђаци сами одлучују о чему ће, када и колико учити; да се укине школска дисциплина, заснована на ауторитету, па да се загарантује пуна слобода у раду како учитељима тако и ученицима; да се обуставе испити и да се ђаци преводе у разреде без обзира на успех; да се ученици у школи не спремају за живот, пошто аи детињство није припрема за доцнији живот већ оригиналан животни период у коме се задовољавају ученичке жеље; да се ученици третирају као неприкосновене личности које се не смеју кажњавати; да се у наставу уопште не уноси обрада ствари и објеката који се не могу чулима проматрати; чак и то да ученици присуствују учитељским већима а учитеље зову по имену као да су другови! Немогућно је овде поређати све бесмислице које налазе места у модерној педагошкој литератури,

Ми знамо из социологије да ниједно друштво не можо опстати без ауторитета, силе и дисциплине. Кад у друштву престану деловати кохезионе силе које га одржавају у целини, тј. кад престане деловати ауторитет власти и закона, оно се убрзо сурвау анархију тако, да наступи борба свих против свију, која траје све дотле, док се каква снажна личност не издвоји из општег хаоса и поново не успостави поредак и дисциплину. То што важи за грађанско друштво, још више важи за школско друштво, чији су чланови незрели ученици. Тражити за ученике пуну слободу, без интервенције учитељеве власти, значи поткопати темељ на коме почива цела школска заједница и уништити све погодбе за плодан школски рад. Али зашто тражити за ученике повластице које они ни касније као грађани не могу никад имати» Не може се допустити ни то да ученици сами одређују шта ће и како ће учити. Ма шта се говорило о дечјој природи, школа је дужна да припрема малог ђака за каснији живот. Грађанин или сељак у сваком случају мора имати извесну количину знања да би могао вршити своје личне или опште функције у друштву. То своје основно знање могу они добити по правилу само од школе. Пропустити драгоцени временски период од ученикове седме до десете године, који је најподеснији за учење, само у игрању и задовољавању детињских жеља и прохтева, без обзира на доцније потребе живота, значило би у најмању руку вршити атак на уче никову будућност. Не меже се јасно разабрати, што ће људима школа кад не могу од ње имати никакве користи за практичан живот. Васпитаник не може сам бирати наставно градиво просто зато што није у стању да изабере оно што треба. Његов дух није дорастао за критичко резоновање, а његов интерес није поуздано мерило за његово умно усавршавање, јер је променљив и једностран. Кад би се пустио ученик да се у раду руководи само својим личним интересом, могло би се десити да непрестано мења послове према свом душевном расположењу и да бира она занимања која су најлакша; или још више од тога, могло би се до-