Učitelj

Школа у Русији и револуција _ 57

Сличне мере су предузете и у вишој школи. И овде је у исто време забрањен тако звани „бригадни метод“ и прокламована „улога професора као руководиоца“, коме се сада ставља у дужност „систематско излагање свога предмета у предавањима“, као и „вођење рачуна о успеху свакога ученика“. „Теорија“, на коју је до скора трошена само једна трећина ученичког времена, сада се поново ставља на прво место, а „производни рад“, као и „друштвено-политичка акција“ јако се ако не и потпуно скраћују. Универзитети и политехнички наставни заводи, који су у 1930—1931 години били издељени на тако зване „вузове узане специјалности“ су духу теорије о „спајању наставе са производњом“), поново су установљени. У 1934 год. универзитети су поново обновљени, чак и у Украјини, где су они били затворени још 1921 год. На московском и лењинградском универзитету од 1934/35 г. установљени су чак и историски факултети. Поред пријемних испита (у обиму потпуне средње школе), за нове слушаоце уведени су и годишњи испити а тако исто и појачани захтеви за испите којима се завршавају виши наставни заводи. Са појачаном контролом професора над научном спремом „аспираната“ установљени су и научни степени (кандидат и доктор) који претстављају услов да се добије положај наставника и професора у вузовима. Једновремено долази и слабљење „класнога одабирања“ на тај начин, што се деца „специјалиста“ изједначавају у правима са радничком децом. Студентским организацијама комсомолаца наређено је да се не мешају у управу в. наст. завода и у наставу и да своју „борбу“ упуте у правцу „повећавања квалитета наставе“.

Као што је познато, „борба за повећавање квалитета“ је општа лозинка друге пјатиљетке, као реакција на „вртоглавицу од успеха“ прве пјатиљетке која је јурила за количином. У области школе ова нужност задржавања, ради „освајања“ чисто статистичких успеха, нарочито се рељефно отсликала у томе, да је повратак од количине на квалитет природна последица раније школске политике, која је довела до екстремног расплињавања, а често и до потпуног уништења школе. Овај повратак претставља нужну етапу целокупне политике совјетске власти, што не подлежи никаквој сумњи. Али, са друге стране, тако исто се не може и то порећи, да овај преокрет означава раскид са ранијом политиком и одрицање сопственог комунистичког идеала образовања, па се тај преокрет у том, смислу може окарактерисати као враћање на стару „буржоаску“ школу. Од ове садашње совјетска школа разликује се не својом унутрашњом структуром, већ само својом комунистичком идеологијом, која се, свесна своје немоћи да створи нови „пролетерски“ тип школе и нове наставне методе наставе и васпитања, све више и више сада озопачава у обичну фразеологију. Већ и сами совјетски педагози не признају више комунистичкој идеологији способност педагошког стваралаштва, тј. способност да створи нови тип школе, нову науку и културу уопште, а место стваралачке силе њој придају само оригиналну магичку снагу, која на тајанствени начин преобраћа