Učitelj

Је ли могуће васпитање за мирг 139

буде човека друге националне боје, претставља данас обавезу, чак и за најекстремнији национализам: без овог прилагођавања, изолованост је фатална и зна се куда то води у једном свету у коме је све повезано економски, политички и духовно. Ту је тежиште ствари: познати другога као услов надживљавања и сигурности националне и као услов експанзије своје властите идеологије. И овакво тежиште ствари, овакав један почетак, толико интеренсантан — који је једна гаранција успеха наставе међународних односа — претпоставља потпуну дисциплину духа што омогућује васпитање о коме је реч.

У социјалном животу, стање је исто свакодневно. Побуде које нас гоне да разумемо другога нису свакако незаинтересоване. Кад чинимо напор да се прилагодимо новој ситуацији, то ми не радимо ради другога, у нашем је интересу, да се умемо оријентисати и радити да другога приволимо за наше идеје и жеље, јер ћемо тако најбоље себе обезбедити и заштитити. У мери у којој се прилагодимо нужним условима за разумевање других — тј. у мери у којој се будемо еманциповали лажних идеја и личних предрасуда — наћи ћемо се истодобно у новом стању реципрочности и ослободићемо се нашег првобитног егоцентризма.

Исто тако, на плану интернационалном, сваки стваран напор психолошког прилагођавања, и онда када је исти резултат интереса чисто националних, омогућује технику реципроцитета и размене, што најзад служи интернационалној идеји.

Не треба, дакле, тражити идеал пацифистичке калаборације у регионима одвећ етеричким. Циљ интернационалног васпитања је тако једноставна ствар, и баш та једноставност чини га тешко остварљивим: лакше је стално говорити о једном предмету теоријски и површно него оживети целу наставу једном основном идејом, битном по дух саме наставе. Али, то је баш случај с интернационалном идејом. Ова идеја нема ничег ни утописког ни негативног. По својој битности она не значи негирање особених националних и социјалних савести: циљ интернационалног васпитања није васпостављање — ма у ком виду — неке врсте универсалне савести на негацији ових особених савести. Још се мање ради о томе да се ове последње „префарбају“, тако рећи, једним менталитетом ма које врсте, али који би над свима доминирао својом генералношћу. Све је то само један сан, и ако би интернационални идеал тежио затим да се униформишу мали Французи, мали Швајцарци, мали Немци, мали Пољаци, да би се тако од њих створила анонимна и безлична бића, он би значио једну кобну химеру.

Идеја за коју пледирамо много је простија и конкретнија: ради се о стварању код свакога једне методе схватања и реципрочности. Нека сваки остајући при своме гледишту, и не одричући се својих уверења и осећања, која га чине човеком од меса и костију, привезаног за један мали и удобан део универсума, схвати да се налази у друштву осталих људи. Нека се сваки држи своје перспективе која му је за срце прирасла, али нека разуме и могућност других перспектива; нека сваки разуме нарочито да