Učitelj
202 Драгољуб Бранковић
|
Поред свега његовог оштрог става према утилитаризму и прагматизму у настави и васпитању, ипак се може читати и поред Џона Дуја, кога морамо прихватити због његове практичности и целисходности за опстанак друштва.
У својим философским расматрањима Либерт залази дубоко не губећи никад везу са проблемом наставе, он се труди да пробије оков реалних наука и пређе „с оне стране физике“: он хоће да оснује дидактику на Платоновом идеализму, али не заборавља ни разлоге реализма.
Они који гледају педагогику с презирањем нека узму ову дивну књигу Либертову. па ће осетити колико је педагогика узвишена и уједно тешка наука.
У расправљању Либерт није имао пред собом само основну и средњу школу, него све школе и уопште свако „учење и поучавање“, па пошто пажљиво анализира појам наставе, то је његова дидактика заиста општа дидактика у правом смислу речи.
Најинтересантније је овде то, што се до сада дидактика оснивала на психологији и експерименту; док Либерт психологију сасвим апстрахује и узима философију и помоћу ње изображава општу дидактику, али насупрот његовој жељи често долази и на терен чисте психологије. Али ова његова метафизичка размишљања ипак долазе до истог резултата до којег су дошла нова педагошка испитивања и струјања у савременој педагогици, јери Либерт долази до резултата, и ако другим путем, да свака настава мора бити активна, радна, јер је и цело човечије биће активистичке природе.
Својим дубоким расправљањем и познавањем градива Либерт је заиста показао један смео „лет у висину“, како би он то рекао за право философирање. Његова књига претставља поуздано велики добитак за општу науку, а још више за нашу младу науку, којој никад није и овако гледиште сувишно.
У приказивању овог дела појмљиво је да се не могу све мисли додирнути, али ћемо ипак расправити главне мисли које пре свега занимају свакога наставника ма које школе. Расправљање ћемо поделити на 12 одељка ради прегледности.
[ Дидактика као философија
Појам наставе Либерт не везује само за учитељев (наставников) рад, он га проширује много више, јер сматра да такво ограничење није у сагласности ни са његовим стварним а ни са његовим нормативним значењем. Он под наставом разуме не само поучавање него и учење: он га не ограничава само на известан одређени позив и на извесне одређене године. Либерт налази свему томе корен и мотиве у тајанственом и стваралачком средишту саме наше егзистенције: они се протежу кроз целокупан ток људског развића као и кроз целокупни ток развитка човечанства. „Корени мотиви наставе нису само изливи прамоћи духа и живота, него њихово дејство делује и зрачи и на саму ту прамоћ. Од њихове специјалне природе зависи висина и вредност