Učitelj

Либершова општа дидакшика 208

културе једног доба одн. културе уопште. Учење и поучавање су вечите егзистенцијалне форме духа, они су услови, форме, мерила и пробна средства историјске културе.“

Ове му мисли служе као основица и претпоставка за израду овог значајног дела. Ово просто тврђење Либерт уздиже на степен опште философске истине. Због тога се он не бави у првом реду описивањем конретних наставних догађаја и начина наставног рада као што то чини „феноменологија наставе“. Обрада и решење такога рада морала би се предузети помоћу психологије свих врста, а поред тога и помоћу социологије. Такав рад пошао би од онога што сада постоји и остао би код њега, као што је до сада уобичајено и меродавно за поједине науке. Насупрот таквом позитивистичком ставу и поступку, он је поставио себи задатак, полазећи разуме се од чињеница, да постави питање њихових основа и идеја, што досадањи педагози нису хтели радити: од „разумљиве“ ствари Либерт је поставио проблем, он неће, дакле, само да опише и просто да призна оно што већ постоји, него је покушао не без успеха да продре до њихових стваралачких претлоставки, до њихових „идеја“ и да покуша да се оне из њих изведу и тиме образложе. По нашем схватању Либерт је овај посао као философ свршио сјајно: он је дао по свој прилици попут Канта једину критику наставе „или још скромније као припрему за једну „Основу метафизике наставе“.

Он је хтео да схвати дух наставе, а не да описује њене различне врсте и појаве. Зато сматра да је дух стваралачки принцип који уобличава животни материјал по одређеним основним идејама, а ове основне идеје одржавају настави њену унутрашњу самосталност поред рада културе и историје. Дух наставе је метафизичке природе, он је аутономан; на њега не смеју утицати пролазне формације, него само њене праснаге, као што је наука и философија, уметност и религија.

Али признаје да на наставу делују и други утицаји из најразличитијих кругова и сфера историјског и личног живота, а не само да се она условљава својом сопственом идејом. Стога захтева да философски педагог мора настојати на чувању и одржавању светости идеје васпитања и наставе. Шта би било од ње, вели Либерт, кад би се она одазивала свима могућим обзирима на овај или онај покрет који се баш тада развија» То би значило по њему напуштање вечите моралне идеје човечанства. Ако се вели даље, идеја човечанства не стави на највише место, ако се у њој не везује, онда се не може никако изградити и неговати дидактика као философска и антрополошка наука. „Без моралне воље за слободом, без одговорности пред идејомбније могућа дидактика као философска наука“.

Дидактика по њему промашила би и изгубила свој философски и научни карактер кад би тежила да за поједине наставне преокрете, ступњеве и случајеве даје тачна упутства и специјализаване прописе, па чак ни онда кад се служила чисто емпиријско-