Učitelj

216 Рад. В. Теодосић

кретан пут за манифестовање тих утисака. Али је каткад снага тог утиска толико велика, да међу децом завлада гробна тишина. То ћутање је симптоматично. Нестало је, дакле, појединих дечјих индивидуа. Све су се слиле у једно узбуђење, у једну мисао. Ту, у атмосфери отвореног или бурног дечјег усхићења или у њеном ћутању зачињу се први пламичци колективног осећања. Ту успламте мисли и осећања која се никад кроз цео живот не гасе. Никаква револуционарна бура не може угасити ону ватру коју у деци запаљује бајка, као што је на пр. „Принцеза Мина“. Једна учитељица каже: „Видела сам не једном ту дечју гомилу. Ишла је да слуша ту бајку као на какву свечаност. Хиљаду пута деца су готова да слушају, како се грбоња упорно опире да се поклони „божанствено“ лепој принцези. По хиљатити пут срце њихово замире од усхићења у моменту кад се принцези призна да има „велико срце“. М не сама то. Објавите сутра тој истој деци да ће се та бајка читати још једном, и руља дечја за тили час напуниће салу у којој ће се читати та бајка“. — Бајка је нешто привлачно, живописно, лепо. Дете се с целом бајком и лицима у њој слива потпуно, целом својом душом. У моменту причања заборавља на све друго и престаје бити свесно себе. Оно живи једним животом са јунацима бајке, који га потпуно освајају. Та огромна очараност и лепота фигуративности, које је у њему изазвала дотична бајка, пружају тако богат материјал за развијање његовог емоционалног живота и јачање његове активности, да је дете готово да се још небројено пута нађе у том бајном свету, у коме га грбоња осваја својим држањем и у којој принцеза гледа на њега својим јасним очима и пробија његову душу својим радостима и жалостима. М дете често моли да му се још једном прича та иста бајка, коју је слушало безброј пута, и поред тога што му је садржај бајке дословце познат. И ту појаву запажамо не само код појединог детета. Често је читава група деце под утицајем општег усхићења, обузета једном жељом, једним захтевом. Сва деца, као једна душа, желе да још једном чују исту причу, која им је тек испричана. Снажна и дубока преживљавања деце најбољи су доказ да бајка у развитку детета игра велику улогу и да у тражењу нових форми и путева социјалног васпитања бајка не треба да буде на последњим месту.

Не грешим кад кажем да свака радња у бајки претставља чекић који удара по свима струнама дечје душе. Али ако је свака измишљена радња чекић, онда и читава атмосфера која се ствара за време причања тих бајки није ништа друго до ковачница у којој се кује мисао будућег човека. И због тога нам ни најмање није свеједно у чијим ће се рукама налазити та ковачница и чија ће рука подизати тај чекић. Социјални развитак у свету, нарочито у Русији у којој је извршено коренито обртање вредности, открио је ту завесу ишарану разним бојама, иза које се крије класни карактер свих друштвених односа. Тамо, у тој земљи та завеса је сасвим подигнута. Сваки корак друштвеног живота озарен је новом светлошћу. Скинута је маска утопистичког идеализма «и издигнута застава дијалектичког схватања историјског збивања.

ан