Učitelj

Стјепан Басаричек 225

тање, што је душа, и на том је рјешењу емпиријом и математиком развио схватање душевних процеса и појава. Према његову метафизичком схватању душа је централна реала (монада) нашега „ја“. Свака је реала проста, недјељива, а једина активност сваке реале је одржање саме себе у односима према другим реалама. Реала нема својстава; својства ствари, њезине квалитете, настају односима централне реале сваке ствари према другим реалама, својства ствари очитују се као односи који се развију борбом за одржање. Душа је дакле просто биће, у њој нема ни спознања, ни чувстава, ни тежњи. Спознање, осјети, предоџбе итд, нису ништа друго него резултати борбе за одржање што је води централна реала са осталим реалама које чине наше „ја“, наш спољашњи или материјални и унутрашњи или психички свијет. Спознање су према томе појаве ван наше душе, која је вјечна и непромјенљива, али нису те појаве ван нашега „ја“, оне су у њему садржане као односи између оних реала које га чине. Број, квантитета, тих односа и разлике у њиховој јачини одлучују о збивању које називамо душевни живот. Јесу ли ти односи, тј. спознање, међу собом у складу, настају угодна стања, настаје ли међу њима несклад, настају неугодна стања која зовемо чувства или осјећања. Стања што се очитују као резултати борбе реала за њихово одржање, чине нашу свијест. Број и јачина једнаких и истоврсних стања одлучује о том која ће се од њих одржати у свијести, а која ће бити из ње потиснута. Потиснути елементи свијести настоје непрестано да се поново дигну у свијест и да њоме завладају. То њихово настојање називамо тежњама, тј. треБом основом или главном функцијом душевнога живота. То је Хербартов интелектуализам у психологији, а према томе и у педагогији, јер по тој науци спознање су примарне појаве свијести и од њих зависи остали душевни живот; од спознања зависи развитак чувстава и тежњи. Према томе је и његова педагогија учила да треба наставом утјецати на развитак спознања, интелекта, а на њему ће се даље развијати остале душевне појаве, па напокон и развитак воље човјекове зависи од његових спознања. Савремена психологија разликује се од Хербартове управо по том, што јој основа није метафизичка него физиолошка, а по томе је јасно да основа душевнога живота није готова појава (спознаја), него функција, радња, оно што изграђује појаве и стања.

Овакву савремену схватању душевнога живота знатно је ближи Бенеке. Но управо због тога што у његово доба природне науке, нарочито физиологија, нису биле толико развијене да би се њима могао објашњавати душевни живот, била је и Бенекеова психологија знатно нејаснија и замршенија од Хербартове, а због тога била је та психологија и знатно мање подесна за изграђивање темеља једном заокруженом и прегледном педагошком систему. Бенеке полази код објашњавања душе и душевнога живота од тјелесних снага, и зато за њега није душа неко просто биће, вјечно и непромјенљиво, него је она управо резултат физичких, тјелесних функција. Три су основне снаге или силе човјекова бића: животна, осјетна и мишићна. Из њих се издјељују секундарне,

Увитељ 15