Učitelj

372 Милан Ј. Јањушевић

развитак снага за прилагођавање (воље и интелигенције).) Зато, из горенаведних захтева, ручни рад у школи не треба схватити као занатско-индустриску обуку деце, ма да бе она доћи сама по себи. Ако се на ручни рад гледа као на средство за спремање ученика за позив, онда ће он више развијати механичке и ауто. матске покрете, који имају мањи значај за развитак интелигенције. Овако схваћен ручни рад у школи биће средство за механизирање радњи. Такав ручни рад обично је деци наметнут у школи каои остало градиво, јер често пута није у вези ни са околином ни са друштвеном средином у којој ученик живи. У нашим школама данас ручни рад је скоро овако схваћен. Ту је унапред предвиђено наставним планом и програмом све што треба да се израђује. Ти предвиђени предмети за израду нису узети из непосредне околине у којој ученик живи. Из тога се види како је могуће да у школи буде заступљен ручни рад као предмет, и да се он чак довољно обрађује, а да ипак нема ону васпитну вредност коју му придаје школа рада. То долази отуда што ручни рад у тим школама није израз слободне и спонтане дечије активности. Овде се јасно види да школа рада и школа ручног рада није једно и исто. Школа рада није школа ручног рада, већ школа психофизичке активности, којој је циљ психофизички развитак деце и њихово социјализирање, т.ј. урастање у друштво у коме се налазе, примање његових културних вредности и оспособљавање да се те вредности даље развијају. "Али школа рада узима ручни рад као прворазредно средство за постигнуће овог циља, и не узима га само као наставни предмет већ као принцип рада. Васпитни рад ту почиње игром и ручним радом, да се прво деци обезбеди психофизички развитак. Но не само да се на тај начин обезбеђује деци психофизички развитак, већ се деца истовремено полагано уводе у разне техничке, културно-историске и друштвене проблеме, те неосетно улазе, како би рекао Адолф Феријер, у фазу спекулативних интереса. Тада су деца способна да врше умне операције и решавају апстрактне проблеме и без ручног рада, али их је ручни рад припремио за те операције. И пошто тај умни рад већ одговара дечијем душевном и духовном развитку, њега ће деца вршити са истим оним интересом и активношћу са којом су вршила и ручни рад.)

Довде смо говорили о ручном раду као погодном средству за психофизички развитак детета. Видели смо да је кретање детета нужно за његов физички и психички развитак, а употреба његових руку је нужна за развитак духа и интелигенције. Видели смо да је ручна делатност деце најзгоднији пут да се она уведу у проблеме свих наука, те да на врло лак начин, својим сопственим искуством, дођу до најпотребнијих знања. Али иако је човек првенствено биолошко биће, он се развијао у друштву, а и данас му је живот без друштва немогућ, те се на човека односно на

1) Ову теорију је Д-р В. Ракић изложио у својој докторској дисертацији: Васпштање игром п уметношћу.

1) Ад. Феријер, Акшивна школа, српскохрв. превод И. Опачића, Београд 1935, У издање.