Učitelj

Васпишна вредност ручног рада 373

дете, не може гледати као на изоловану јединку, независну од друштвене средине. Човек је, дакле још и друштвено биће. И "свако васпитање било би непотпуно и једнострано, кад би узело за свој циљ једино психофизички развитак детета; ма да он мора доћи на прво место, јер на њега се све остало надовезује. .„Васпитање ће првенствено радити на психофизичком развитку детета, али ће се истодобно трудити да тај развитак сагласи са развитком друштва у коме оно живи. Тако васпитање има поред задатка да дете психофизички развије, и задатак да дете сопијализира/) т. ј. да га уведе у културу и цивилизацију друштва и дага оспособи да те друштвене вредности и даље развија. Ово је најделикатнији проблем васпитања, јер је најтеже нагоне, тежње и жеље појединаца сагласности са друштвеним нормама. Ми смо видели да дете располаже са урођеним нагонима који теже да се слободно и неограничено испољавају, док им друштво иставља ограничење својим етичким, естетичким и другим нормама. Зато треба наћи погодну методу и погодна средства да се егоцентризам детета укључи, урасте у друштво. Та погодна метода јесте саморадња, а погодно средство јесте ручни рад. На први поглед би могло изгледати, да саморадња није та погодна метода, јер она долази у опреку са друштвеним захтевима и ограничењима. Али ми саморадњу разумемо тако, да деца треба слободним радом и личном активношћу да се упознају са свим препрекама и друштвеним ограничењима/) уместо да их им готове саопштимо. МИ ако ми организујемо погодна средства, у стању смо саморадњом „управљати дечјом активношћу, њеном применом у извесном одређеном правцу““) Најповољније организовано средство и не само за испољавање него и за вођење дечије активности у правцу социјализирања јесте ручни рад, јер он, као што смо видели, одговара дечијим нагонима, па ћемо најлакше помоћу ручног рада водити њихове нагоне у правцу социјализирања. Тако видимо уколико је игра била погодније средство за психофизички развитак утолико је ручни рад погодније срество за социјализирање ученика. То је најпогодније средство да се пређе од игре на озбиљан рад, затим на рад који ће нови чланови друштва изабрати да врше, у својству позива, као једну друштвену функцију. Урастајући овако у друштвену заједницу, нове генерације истовремено стичу појам о друштвеној и етичкој вредности рада, јер увиђају да су за друштво корисни само они чланови који раде и стварају. Они ће, најзад, увидети вредност организованог друштва и нужност поделе рада У друштву, па ће ценити сваку врсту друштвеног рада, па ма како он неугледан био, и сваку класу људи које тај рад обављају, само ако њихов рад унапређује друштво као целину.

5 Е Ригкћент, ЕдисаНоп е! ЗостоГорте, Рап 1922.

5 Џон Дјуи, Школа и друштво, превод М. Ванлића, Београд 1935. 2) 1514. сор. 21