Učitelj

622 Милош Р. Милошевић

оглашује га за апсолутно, пезависно,те у револуцији налази праантиномику као битну сваком духу историског живота. Живот у револуцији, по Либерту, „показује своју основну моћ и форму, свој јасно схваћени облик“ (18). И зато она стоји у супротности према релативном, неслободном, везаном, у зЗаједници учвршћеном, „чија форма има Карактер законитости, тако да (то релативно, неслободно, везано) чини члан једнога реда, једног система“ (16). По томе схватању сама револуција управо не подлежи законитости историског живота, већ она, као апсолутно слободно биће, располаже својом сопственом законитошћу, по којој се оно показује као „најистакнутији израз за трагичну и метафизичку проблематику“. Та „трагична и метафизичка проблематика“ живота, која свој највернији израз налази у револуцији, показује се у вечној борби за своје ослобођење од веза, које чини равнотежа, хармонија, систем, синтеза, јединство. Јер у овоме револуција, тј. увечна антиномика“ губи своју слободу и аутономију. Зато Либерт свако релативно биће, једно уравнотежено, хармонисано, систематисано битисање, свако јединство, сваку синтезу, где слобода и аутономија налазе своје ограничење, назива неисториским, а ослобођене силе револуције, аутономне силе антиномике и диалектике држи за надисториска бића, која своју слободу и аутономију губе само привремено. И зато што све релативно, привремено, „које се налази у стању признања, тежи за владом изнад вечних, надемпириских моћи, изнад апсолутних аутономних вредности“ — револуција „из дубоке основе свога апсолутистичког и аутономистичког бића пориче право ономе, што потиче из тока историског постања“. (20—21).

По таквом схватању, које управо глорификује револуцију, ова има право и дужност да руши оно што је историским разВитком постало, а то је све оно што се показује као виша животна вредност: као уравнотеженост, хармонисаност, систем, синтеза, јединство. Право и моћ рушења и уништења, по Либерту, револуцији даје само њено апсолутно биће и њена сопствена законитост. Усто се њена рушилачка акција показује и оправдана, јер су све релативне вредности, јер су све створене форме наметнуте, и као релативне бесправне! Сви ти истариски наноси стварају „један све шири и дебљи слој од спољних норми и творевина, који се простире изнад оних струја, које историски живот Као његове прасиле и вредности хране и носе“. Збир и углед релативних вредности на политичкој, економској, правној, научној, филозофској, религиозној и уметничкој области достижу у току времена такву висину и снагу, да живот у сплету ових релативности прети да у њих сасвим пређе и да изгуби своје дубље

Основе и изворе... У исто време ове вредности наваљују на признање, да буду сматране за апсолутне и обавезне, за неопходне... Када за оне првобитности (револуционарне силе) на-

ступи опасност, онда се оне буде по себи, Апсолутно се диже противу владе релативног и противу његовог признања“ (23—24).

Та „особена трагика и диалектика револуције утолико је већа и неизбежнија, уколико револуција тежи чистијем и одлуч-

пена