Učitelj

раљи

Филозофија и настава 623

нијем испуњењу свога смисла“. Револуција дакле устаје противу „антиномичног уланчавања Апсолутног у релативно“ (42). Такво учење, које потцењује вредности које ствара историски развитак, а оправдава разорне силе револуције, те оне прве схвата као релативне, ове друге као апсолутне, доиста показује мефистофелски дух разорења. Такво учење за дело револуције вели, да ово „у најдубљој основи није ништа друго него оно што ми разумемо под идејом хуманитета. У њеној поставци тежње и намере, мољиви и поставке циљева револуција задобијају одређена схватања и уобличења“ (43). Либерту дакле хуманизам чине разорне моћне струје револуције, поред свега или управо зато што оне стоје „изван сваког појмовног одређења и ограничења“, што су „оне такорећи демони историског развитка и што су оне „ис храна и погонска моћ“ револуција (48).

Тако Либертова „метафизика револуције“ проповеда трагедију културе, налазећи њен „метафизички корен“ у противречпости између апсолутних вредности у револуцији, у динамици, антиномици, и релативних вредности творевина економског, политичког, правног, научног, филозофског, религиозног и уметничког ума. По таквом учењу револуција свој узрок има у самом бићу Апсолутног, а повод се за револуцију налази у бићу релативног, у творевинама културног духа. Све вредности културних творевина и тековина стоје под ударима револуционарних сила такве „запетости од појмљиве оштрине, пред чијом апсолутношћу све мисли на хармонију и на идеале лепе душе претстављају само слике опсене“ (57 и 59). А „стање хармоније и задобијање раја значе крај културе, помрачење историје“. Па ипак нам Либерт пружа нешто мало утехе, кад вели, да „у историском животу није све само крај, већ још више почетак, прелаз, нови ступањ“. Али одмах затим долази ледени туш: „Демонско-судбоносном, елементарном, све мостове и насипе рушљивом припада неоспорна величина“ (61). То демонско-судбоносно се појављује чим „меро у идеалним елементима постигне претећу сувишност“. Тада се „идеолошком доктринаризму и догматизму“ ставља насупрот „догматизам чулне воље“ (63). Револуција „сама уништава свој смисао и стара се за своју даљу делатност“ тиме што се у својој апсолутности ограничава, што се „она сама осећа принуђена, да своју апсолутност приближи граници релативног, да она свој надисториски карактер стави у изравнање са историским“ (66). Па и узрок преокрету сваке револуције у еволуцију Либерт налази у самој унутрашњој проблематици Апсолутног, тј. у проблематици саме револуције, те и у томе преокрету он налази трагику и животну моћ (70). Трагичну судбину свих историских вредности Либерт налази у тој „кризи револуције“: у њеном преобраћању у еволуцију. А тешка судбина свега историског догађања постиже живот у целом његовом пространству. Јер „целокупно историско догађање претставља само грађу за револуционарни рад“ (71). Револуција, по Либерту, није безумље, јер она своје дело наслања на ум и своје ограничење налази у уму. Она је творачка моћ ума, „справа у служби вечног ума“ (73). Револуција никад не стоји изнад ума, већ је и она њему потчињена“ (74).

| | | | |