Učitelj

68 ____________________________-_

rečnik, što mu je bila davnašnja želja i za šta je već uglavnom imao spremljen materijal. Ма

Sem toga uređivao je prof. Kadner dug niz godina časopis »Pedagogičke Rozhledy« (Pedagoški razgledi), ikoji pod njegovom sjajnom redakcijom postaje centar pedagoškog: rada u Češkoj početkom XX. veka, obuhvata svojim programom sve pedagoške stmuke i okuplja oko sebe pedagoške radnike najrazličnijih pravaca. Kao urednik on je i jedan od najmarljivijih saradmika. Naročito piše on tu samu većinu recenzija. Ali kakove su to bile recenzije! Svalu knjigu temeljito je proučio i savesno Ocenio, tako da je svaka njegova mecenzija bila mala studija za &ebe.

Nije bilo novine u domaćem i stmanom pedagoškom svetu o kojoj on ne bi bio informisan. Kako veli njegov đak prof. Dr. C. Stejskal, bio je Dr. Kadner zacelo najmarljiviji čitalac među svim čehoslovačkim pedagozima: on nije lučestvovao u gradu ragnih udruženja, nije odlazio na naučna putovanja, nije držao predavanja na kongresima i drugim skupovima, nego je sedeo u svojoj sobi zi rad i vrlo marljivo pratio sve novine u pedagogici Čitajući knjige i časopise na, 15 modernih jezika. Razume se da je slovenskom pedapoškom svetu poklanjao naročitu pažnju. Pregledajući tako sve počev od filozofije i kultume istorije preko opšte pedagogike, organizacije školstva i pedagoške psihologije pa sve tamo do metodike srednjoškolskih predmeta gomilao je u svome radnom kabinetu mepreglednu mmožinu činjenica, podataka, statistika, ispisaka i napomena. Samo i jedino ma osnovu tog materijala mogao je on i da izradi svoju već pomenutu gigantsku trilogiju.

Alko još pored svega uzmemo mu obzir da je on pisao i u drugim pedagoškim časopisima, onda možemo stvoriti pretstavu, ma i bledu, o ogromnoj vrednoći tog čoveka.

Iz načina njegova rada vidi se i osnovni pravac njegova uverenja: nikakove metafizike, već fakta! — dakle pozitivizam, koji se kod njega ogledao u nastojanju da svaki pedagoški problem 4 pojavu u pedagoškom svetu što detaljnije analizuje, da je takoreći atomizuje u lako pregledne elememte. Ali on ne ostaje samo kod analize, već traži u svakom problemu kauzalni nexus i uzdiže se time nad sam problem da bi ga celog sintetički shvatio i zauzeo prema njemu svoje lično gledište. Dakle: od atomizirajuće amalize do sinteze, koja sve obuhvata, sumira i ujedinjuje! Damas pedagozi obično »zagrizu« samo u izvesne pedagoške probleme i specijalizuju se samo u izvesnim područjima, pedagogike, koja se stalno širi i grana, tako da je danas pojedinac uustinu vnlo teško može u celini i да savlada, ako je to već uopšte moguće. A Kadner je nastojao da se uzdigne nad ceo taj splet užih, stručnih problema, i da svojim genijalnim duhom sintetički obuhvati celo područje pedagoške nauke. U tome je i uspeo, pa možemo mirne duše reči da je on bio poslednji polihistor pedagogike, kao što to beše Wunt u filozofiji.

Baš ta njegova radna metoda mavela ga je da ortoksni pozitivizam revidira Masarykovim realizmom, koga prof. Chhup zgodno naziva »istorijski realizam«. Istorizam je osmovni tom KAdnerova stvaranja: istorijom on revidira svoje pedagoške nazore, njome argumentuje svoje sintetičke zaključke. On je rođeni istoričar pedagogike, što dokazuju njegova dela, a pre svega »Dčjiny...« i »VYyvoj...e. I teleologiju vaspitanja mastojao je da izvede iz činjenica, iz stvarnosti kritički posmatrane u njenom istorijskom razvoju i unutrašnjem redu.

Da istaknemo još da je prof. Kadner posvećivao naročitu pažnju osnovnom problemu pedagogike kao nauke i branio i dokazivao njenu samostalnost: pedagogika kao nauka ima svoje naročite probleme, metode rada i zadatke, i ona, sve to rešava samostalno, iako se pri tome služi rezultatima pomoćnih nauka.

Ali veliki pokojnik nije bio tip suvog katedarskog: i kabinetskog naučnika koji bi — gajeći »čistu« nauku — ostao slep i gluv za, probleme života. Nikad se on mije ustručavao da javno ispolji svoju gledište o izvesnom konkretnom pitanju iz pedagoškog i školskog života. Tako je om zauzeo svoje gledište i prema problemu „učiteljskog обгагоуапја, Кој; је iza, stvaranja mezavisne čehoslovačke država, bio postao vrlo aktuelan. Ovome pitanju poklanjao je profi. Кадпег патоčitu pažnju još od početka svoje akademske karijere. Kao osvedočeni zastupnik slobode duha, koji se u vojim predavanjima na univerzitetu — kako veli pro. Stejskal — »bičem ironije i sarkastičkim dosetkama. obarao na reakoionarna nastojanja ultramontanaca, i birokratije«, kao dete učitelja koga su pored svetovnih »čuvale« i crkvene vlasti, on nije mogao drukčije nego da se postavi među prve redove naprednop čehoslovačkog učiteljstva i da tamo ostane kroz čitav svoj