Učitelj

O a рниники лана рани ru ин

појединац осећа потребу да и сам нешто јавно каже и напише бар за свој најужи круг у коме се креће. У тој потреби културног човека да саопштава своје мисли зидне новине и имају своје највеће оправдање. То у оним заједницама где су сами чланови њихови сарадници зидних новина. Али има и једва друга врста зидних новина а то су оне у којима чланови дотичне заједнице директно не сарађују него само из њих црпе важнија обавештења која су се већ појавила у штампаним новинама, а која је с обзиром на интелектуалне интересе заједнице и њен културни ниво, нарочито потребно нагласити и подвући. Те зидне новине нису ништа друго до изресци из разних дневних листова и осталих публикација који су за дотичну средину важни и значајни, а по своме облику и садржини за ту средину приступачни. Свима је добро познато да је потребна извесна мера културе и образовања да би се са разумевањем могла пратити дневна штампа. Сви људи тога немају. Ако им дате неки дневни лист тешко ће се у њему снаћи, многе ствари неће разумети и услед тога изгубиће сасвим вољу за читање новина. С таким се срединама обично сретамо по селима и међу непросвећенијим радништвом, напослетку и међу ученицима који још нису дорасли за читање новина. У оваквим срединама зидне новине су у прво време важно васпитно средство и помоћу њих може да се васпитно делује.

Дакле, кад је већ реч о новинама као васпитном средству онда оне на првом месту долазе у обзир у школама као заједницама чији је главни задатак васпитање. Као такве оне су у нарочитој примени по школама у свима културним земљама, а у неким земљама им се придаје толики значај да се не може уопште замислити школа нити ма која васпитна установа без зидних новина. У нас су зидне новине у примени тек у новије доба и, на жалост, морам рећи да је мало школа у којима се оне примењују, иако се баш код нас за њима осећа велика потреба. Та потреба је тим већа што се у нас и иначе врло мало чита и има читавих крајева, читавих села и насеља, која су лишена ма каквог штива и ма какве лектире. Према томе зидне новине по нашим сеоским читаоницама, по разним друштвима у којима сес времена састаје наш сеоски свет, биле би не само једна културна нужност, него и једна културна дужност.

Према нашим специјалним приликама ово питање можемо довести у тесну везу са питањем практичне писмености нашег сеоског становништва. Наше народне школе једина су културна средишта у нашим многим крајевима и селима. Кроз те школе, где оне постоје, прошао је и пролази један добар део нашег становништва, а према званичним статистикама линија писмености се код нас из године у годину подиже. Међутим та појава може бити утешна само за оне који прилике слабо познају или их уопште не познају. Јер ми смо сви тога дубоко свесни да је та наша писменост скоро без икакве практичне вредности, јер се већина оних који кроз наше школе прођу и кроз њих постану писмени, после тога у животу том писменошћу врло мало служи, и нису ретки случајеви да се након 9—3 године пошто је изашао