Učitelj

молекуларним) кретањем, слично томе као што више форме кретања производе једновремено и друге облике кретања; хемиско дејство немогуће је без промене температуре и електрицитета; органски живот немогућ је без механичких молекуларних, хемиских, термичких, електричних итд. промена. Али егзистенција ових побочних форама не исцрпљује суштину главне форме у сваком случају. Ми ћемо несумњиво, некада на експериментални начин „свести“ мишљење на молекуларне и хемиске покрете у мозгу; али да ли се овим исцрпљује суштина мишљења2“ (Енг., стр. 18). На тај начин, све је потчињено законима механике, али не само и њима.

Учење о немогућности растављања закона виших форама без остатка на законе нижих степена његових јако је раширено у филозофији. Тако, оно улази у састав Контовог позитивизма; у немачкој филозофији оно стоји у вези са учењима да су виши спратови бића засновани (фундирани) на нижим, али да су квалитативно оригинални; у енглеској филозофији оно има карактер учења о етеггеп! еуојшцоћ, тј. о стваралачкој еволуцији која ствара нове ступњеве бића чији квалитети нису само резултати квалитета елемената који у њих улазе.#%)

Ко тврди „материја је све што постоји“, а уједно с тим признаје стваралачку еволуцију, тај мора да обдари материју способношћу за стваралачку активност, „Материја“, каже Егоршин, „необично је богата и има много форама. Своје квалитете материја не добија од духа, већ она сама поседује особину да их ствара, па и сам дух“ (168).

Шта је та тајанствена материја, тако богата могућностима и способностима, коју дијалектички материјализам оставља без икакве онтолошке дефиниције Поставимо питање, које је битно за онтологију (за науку о елементима и аспектима бића), да ли је материја супстанција или је она само комплекс догађаја, тј. временских и просторно-временских процеса. Ако је она супстанција, онда је она носилац и стваралачки извор догађаја, наиме такво начело које само већ није догађај.

Материјалисти — револуционари, који се не баве филозофијом из љубави према истини већ ради узаних партиских циљева, наиме ради израде оруђа које ће да разори стари друштвени живот, не занимају се питањима која захтевају дубоку анализу. Међутим, у Лењина, у вези са његовим нападима на емпириокритицизам и махизам, могу се наћи чињенице као одговор на питање које нас интересује.

Одговарајући Авенариусу и Маху, који отстрањују појам супстанције, Лењин каже, да се у њих добија „сензација без материје, мисао без мозга“ (138) и сматра за ружно учење у коме се „место мисли, претставе, сензација живога човека узима мртва апстракција: ничија мисао, ничија претстава, ничија сензација“ (225). Али, можда, Лењин мисли да је сама материја која осећа (мозак) само целокупност кретањаг Не, у параграфу под насло-

**) Випи, на пр., Џоуд Morgan, „Етегсеп! Evolution“; S. Alexander, „Space Time and Deity“, a np.

NW ________----- И .__ _ о. _ ои. ii