Učitelj

259

ти инииненвавиаттевиврниптиннааалег аксе плен оштетио ТЕ.

вом „Да ли се може замислити кретање без материје“ он оштро иступа, ослањајући се између осталих на Енгелса и Дицгена, против свих покушаја да се замисли кретање без материје (223). „Дијалектички материјалиста не само да сматра кретање за нераздвојно својство материје, већ и одбацује упрошћени поглед на кретање“ (226), тј. тај поглед по коме је кретање ничије кретање: „креће се“ и доста (224). Зато Доборин правилно поступа када уводи термин супстанција: „у материјалистичком систему логике централни појам мора бити материја као супстанција“ и саосећајно тумачи Спинозин појам супстанције као учење 0 „творачкој сили“ (ХС, ХСП). Сам Лењин не користи термин супстанција: он каже да ову реч г.г. професори воле да употребљавају „ради важности“ место тачнијег и јаснијег израза „материја“ (138); међутим, из наведених цитата види се јасно да он разликује два важна аспекта структуре бића: догађаје, с једне стране, и стваралачки извор догађаја, с друге стране. Из тога би следовало да ће он схватити да је термин супстанција потребан не ради „важности“, већ ради јасноће и тачности. (Наставиће се)

ПЕДАГОШКА КРИТИКА

милош Р. МИЛОШЕВИЋ:

Филозофија и настава

г. Биће — вредност

Умност човекова на својим врховима налази или сама ствара такве противности, којима може изгубити везе и надмашења, те их поједини мислиоци сматрају за ненадмашне антиномије. То мишљење дели и утврђује Либерт у питању односа биће — вредност, међу којима се налази, као што смо то раније утврдили, прелаз у постајању (Зет—егдеп—50оПеп), те се овом приликом морамо на томе прелазу задржати.

Знамо, да се сав рад највишег стваралачког духа човекова, као и сав рад стваралачке природе, своди на разједињавање и уједињавање. У томе сталном стварању новог и нарушењу старог јединства биће непрестано мења своје стање на боље или на горе, те према томе мења и своју вредност, која расте или опада. Што важи за појединачно, индивидуално, важи и за опште, колективно и универзално биће, какво се показује у појединим мањим и већим заједницама, или у духу времена, у једној културној епоси или укупној цивилизацији. Свако такво, посебно или опште биће, које води и једна идеја или један принцип, на крају, по чудном

#) Завршетак критике г. д-р А. Либерта: Филозофија наставе.