Učitelj

261

JO TC TT a

То прелажење бића у вредност и вредности у биће може се изразити обртањем познате Декартове поставке: „мислим — јесам“. Ако ова значи: што и како мислим, то сам, такав сам, онда се тај смисао може изокренути у: јесам — мислим, што би значило: ја сам оно што и како мислим, или: какав сам, тако мислим. А што важи за мишљење, то важи за осећање и вољу. То преобраћање је засновано управо на томе, што свако биће у себи носи своју вредност и мењајући се мења је, као што и промена једне вредности мења биће које ту вредност собом показује. Да је тај међусобни однос вредности и бића стваран, да стварно и сама измењена вредност прелази у измењено биће, то се очигледно показује у случајевима придавања необичне вредности једноме лицу, као и када оно заузме један угледан положај у. друштву, или се неочекивано оно обогати, те му се одају необичне части. Тим начинима се нагло мења целокупна унутрашњост и спољашност једнога бића. Притом све што «се самом изменом створеног стања и положаја намеће, или само уображава, то потиче из задобијеног уверења, да „тако треба држати се и понашати се“. А то „треба“ (ЗоМеп) прелази у „хоћу“ (МоЏеп), па најзад у оно познато „хтео, не хтео, морам тако“.

Обрнуто томе процесу (треба — хоћу — морам) бива кад се нешто у почетку мора, те ово временом прелази по навици у хоћу, а по стеченом уверењу, које с навиком стоји у тесној вези, прелази у треба, па кад се то уверење, то „треба“ утврди и навиком учврсти, прелази у једно више „треба“: у морам. У овом уназадном процесу ово „морам“ (Миззеп), „јер не могу друкчије“ израз је нашег моралног бића, наше савести (Сезулззеп). У то наше биће претворило се „треба“ преко „хоћу“, а потекло из првобитног, најнижег стања духа, израженог оним првобитним „морам“. Тим преобраћањем, претварањем једног у друго доказује се важност оног трећег између бића (Зејп) и вредности (501len) прелазног члана, постање (Мегајеп).

У томе претварању и обртању процеса у „праантимонији“ биће — вредност преко средњег члана, постајање, огледа се диалектика моралне стварности и моралног стварања, гурана узроком контраста, вођена идејом јединства и хармоније. И у диалектици моралног постајања показује се кружни ток, ток супротног и кружног преобраћања, тако да се првобитно споља принудно „морам“, преко „хоћу“ и „треба“, преокреће у потоње добровољно изнутра „морам“. По томе се види, да се и у самој „праантиномији“ постављају антитезе и изводи синтеза у ономе „морам, јер не могу друкчије“, које у себи спаја антитезе: морам — хоћу, биће — вредност. Јер биће, „ја“ се противи ономе што „треба“, што налаже „над-ја“, и то се првобитно изражава упорним „нећу“. Али, процесом постајања постале антитезе се сливају у синтезе: кад треба, хоћу; кад хоћу што треба, морам да хоћу; или у обрнутом облику: кад не треба, нећу; кад нешто нећу што не треба, не могу друкчије. да хоћу.

Према изложеном, јасно је, да показано преобраћање у себи садржи суштаствену антитетику моралног бића, која је у сло-