Učitelj

али што је најважније: расно, језично и психичко јединство је спасено. Нема бумње да партикуларистичка и регионална стремљења ометају рад на пољу ширег стваралачког подухвата. Исто тако је опасна колебљивост наша између дилеме: да ли ћемо се одлучити за националну културу или прихватити идеју опште „наднационалне“ културе и цивилизације, Нема тота правог Југословена који не би се решио најпре за своју културу. Говорећи о државотворном духу ин државним идејама Јужних Словена, писац долази до закључка да је стварање Југославије досад највећи историски успех Југословена, „али и најтврђи непит за њихове државотворне снаге“. И, занета. Било је у току наше историје и падања н ваокрсавања, херојских подвита и клонулости. Али главно је то да ми у држави гледамо успов за вишу човечност. Ми смо данас свесни да само национална држава даје гаранције за одржање и развијање живота.

Затим ће писац прећи на пепхолошку карактеристику оловеналих народа с обзиром на послератно стање Словенства устште. У овом одељку он ће критички да објасни, пре свега, зашто су у прошлости прохујале читаве епохе »у којима словенски народи нису били, тако рећи, никакав фактор.“ Ствар је у овоме. Знамо ко ву управљали Европом у средњем веку, а Оловени су се појављивали на њеном хоризонту као млади народи који желе да формирају овој државни и културни живот. Данас, после великог обрачуна у светоком Бату, пе само да скоро сви они имају своје самосталне државе, већ се опажа да постоји и заједничка словенска психа као предуслов заједничке словенске културе. Подела цркви никако неће сметати њиховом зближавању.

Одмах после тота Дворниковић приказује судбину Оловенства у вези сл културном изолованошћу његовом у Европи. Али како је Запад п сувише већ духовно сазрео, он се, хтео не хтео, мора освежити на културним изворима, Словенства. Шовени европеизма неће и не моту да виде кажо духовно изгладнели Запад већ стотину година готово живи од духовног хлеба руске књижевности. Али све то не смета да целине словенских култура и нација остају готово посве игнорисане, а што се најбоље практично види у моментима Великих интернационалних научних приредаба, зде се нигде не чује ни једно предавање или дискусија на неком словенском језику итд.

Првенствено нас вадпитаче мора интересовати данаштња општа врозтичавост која као епидемија обухвата читав свет. Услед тота ми се не можемо затворити у четири школска зида, него морамо о овоме водити рачуна, јер је психичка и нервна структура човека стварно апсорбована. Данас у ери криве, у сфери страха, неповерења п мржње, у осећању угрожености, наше се друштво мора спасавати од епидемије споља. Али, ипак ће доћи епоха, „у којој ће и кочнице разума да прораде“, вели на једном месту Дворниковић, пошто и сами биолошки закони живота то захтевају. — Дужност је сваког истинског пријатеља народа да се безобзирно бори против данашњег лажног етичког идеслизма. Врло пластично писац упоређује дапалшње друштво са шареном змијом покривеном љускама, једна сјајнија од друге, па тако и наш јавни живот је покривен лепим, звучним крилатицама, фразама, програмима, идејама и идеологијама. Али „етичност бива подмукло тучена самим оружјем етике.“ — Потледајмо само, за час, данашње друштво. Свих могућих удружења је циљ „добротворан“, „хуман.“ Под фирмом хумане, патриотске, класне и националне идеје иде се често за неким добитком, У корист сиротиње“ триређују се забаве и игранке. Противу овакве лажи ничија се савест не буни! Често имају главну реч, том приликом, најпрњи лихвари као претседници и одборници тих друштава. Наравно, сиротиња је ту као сретство само. А, тек шта да кажемо за век „демократије и општег права гласа који је уједно п век демагогије“2 Јер, као печурке ничу несвесни типови који потсвест гомиле бездушно искоришћавају. Па онда формуле психозе трамжења: са што мање труда што већи добитак: (ве се бацило на опекулисање п гомилање; људи постадоше изобличени, манити. „Продуктиван рад, поштен и мучан, постао је објектом подрутљивот смешка“. Њтичка хипокризија највише смета да се разголити сва душевна спротиња данашњег човека.

У одељку Диагнозг друштва и времена Дворншковић говори на једном месту и о национализму и о социализму па долази до закључка, да се у оквиру националних држава могу савршено решавати и социално-економека, питања, споразумом класа које су поделом рада упућене једне на друге, а не ексклузивном диктатуром и терором једне класе над другима. — На друтом месту ће говорити о човеку, који попут паука свог брата човека у невољи