Učitelj

279

о ннстнненетииаиниитививетстеилениинитниалинин скине

екеплоатшше и кад та исиса баци та као „исцеђени лимун“. На питање; Како је могуће да човек своју сопствену физиогномију толико демантује“ — одговара: _Али паук је нема, инстиктивна животињица, истина, нама гадљива и одвратна, али зато ипак ни најмање крива. Она је тако грађена да исисава друга створека, тако мора да живи и тако да се храни.“ А да ли је човек зато дошао на овај свет да буде морални монстровитет

Тема сумње да ће сваког читаоца ове сњите интересовати и оно место у њој на коме писац говори о Достојевском као најдубљем диагностику људске душе. Ту нам Дворниковић открива неизмерно блато велике душе овог највећег пшеца у светској књижевности. Достојевски је тражио да унизи сама себе, оптужи, зтади се над собом, руга се самом себи, и онда да се „чист“ подиже да нови дух удахне! Ето ту страст израдио је п иадигао Достојевски у своју трандпогну пенхолотију. И, ово је један од најсрећнијих методоких потеза Дворниковића у његовом есеју о великоме мислиоцу. — ЈМсто тако ће Дворишковић дубоко анализирати трагичне мотиве промашеног генија Толстоја. Толстој је, по њему, можда највећи, најсавршенији и најпотпунији аутобиотраф што га је икада свет дао, али као такав вечити туђинац, луталица и бескомпромтени тражилац исвине. У старе дане, он је сва своја дела. прогласио за —- лажна! Јер их је шисао за „забављање и заваравање света, за вољу крупних хонорара. Отуда та дубока и стихијска исповест његоваг Један само призор на бојишту како 'амтрено умире руски човек, тај презрени човек, требао је да у овоме праведнику открије веру која је изгубљена код обожавалаца западне културе а која се Толстоју учинила прави душевни пакао. Овде на Истоку је вечити разервоар релитиозности, па ће одрекавши се своје уметности ш своје раније педатошко-реформаторске активности проучавати Буду П Христа. ·

У галерији ликова и профила Дворниковић ће нам говорити о Гетеу и Шекспиру, о Крочеу и Бертсону, а ту плејаду тенијалних људи завршиће са Масариком. Кад је реч о генију као душевној хармонији, онда ће Гетеа. прикавати као романтичног, класично зрелог, филозофа и религију његову, затим као човека и тенија. О Гетеу се у овој књизи говори час као песнику, час као мислиоцу, и, најзад, као човеку друштва и свог времена, али крајњи циљ пшшчев је: Гете као човек. Читаоци ће лако наслутити да је Гете ма чега се дотакао, ма у шта се задубио, остајао шоти, свој, стваралац. Што за Југословене треба да је најинтересантније то је одушевљење Гетеово за наше народне песме, чију лепоту ни дан-данас многи наши „образовани _ људи не осећају.

Када Дворниковић као есејиста товори о Шекспиру у огледалу свих векова до садашњице, он нам прво скреће пажњу на чудну судбину сваког тенијалнот дела: Док је публика Шекстировот времена као подивљала гомила урликала на глумце малтретирајући их и физички нападајући интершретаторе њетових драма, након два столећа не само да је „олсивео њетов лик с енглеског острва ш засенио Европу“, него је Шекспир постао геније деветнаестог столећа. = Пето тало кад наш писац товори о Крочеу, прво ће запазити код овог филозофа како је интупција рва и основна форма сазнања, појмовна логика, је друта.

По Бертсону човек је тражио на све начине апсолутну метафизичку истину: примио решења вековних питања п од веровања и откровења, и од етзактне науке мерења и бојења, одасвуд, само не оданде где им је једино кључ: од себе самог п у седе самом, — али не у себи — уму, већ у себи — целокупном.

У контунтивној вези с тим наш писац ће поћи са гледишта психологије живота кад покушава да намири тав. теоретску и практичну филозофију. Повода су му дала два супротна мишљења о Масарику, мишљења која је чуо у Прату једном приликом. Једни су говорили да је Масарик социолог, а други да је филозоф. Дворниковић ће интуштивном анализом да докаже јединствени ортанитет целе личности и највиши одлик специфично хуманог живота. За Масарика ће утврдити да целокушном структуром своје филозофичности и по свом унутрашњем типу остаје Словен.

Да завршим. Треба прочитати ову антологију есеја, портрета и предавања и још једанпут учврстити чињеницу да је стил г. Дворниковића сјајан, конпиаан ни јасан, који је иначе познат свима онима који његова предавања посећују, а добар стил, и по Шопенхауеру, јесте први услов да се свако