Učitelj

326 =

из чега се даје увидети и утврдити законска условљеност промена у животу и развитку духа, у васпитању и образовању човека. Тек из овога се може назрети суштина бића духа човекова, као и свих бића из области органског живота и културног развитка, па и самих вредности напредног човека и човечанства. А ми смо на другом једном месту могли разумети, да суштину бића свих ствари и вредности треба тражити у постајању двојег супротног из једног нижег и у надмашењу двојег супротног једним вишим, трећим, као њиховим јединствомл) То свето тројство у бићу свих ствари и развитку посебног и општег човековог духа, из истих логичких и филозофских разлога, мора усвојити и педагошка наука не само за трихотомни принцип своје поделе који проистиче из диалектичко-логичких односа мишљења, осећања и воље, него и за целокупну диалектичко-логичку обраду педагошког система. Зато што такав начин обраде педагогике стоји у основи самог васпитања, као и у основи методиске обраде наставнога градива, ми ћемо се у даљим излагањима на њега још једном вратити. Засад само напоменусмо као један од осталих детаља из некритикче, ненаучне, нефилозофске израде Младеновићеве педагогике, чему се за даљи доказ може навести и ова појединост неукусне стилизације, која се односи на класификацију:

„Систематска, класификација наука може се извршити на више начина, јер је она у вези са филозофским охватањем мислиоца који врши класификацију“ (7).

Такво „образложење“ класификације наука „на више начина“ никојим начином не образложава ниједан начин. Оно показује само једно наукусно фразирање, којим се ништа не казује нити што доказује. Тако су махом, ако не редовно, садржајно празна и она места где се очекује неко истраживање, наместо кога се показује само говор. Таква је ова поставка:

„Испитујући суштину и методе васпитања, педагогика мора доћи и на

проблем о суштини душевног живота, јер су оба проблема нераздвојно везана, али педатотика има пред собом увек целокупност душевног живота и поједи“

начног и заједничког, па та испитује с погледом на крајњи смер који се васпитањем као чиниоцем треба да поститне“ (6).

У то мало редака показује се не само утрпаност него и из мешаност појмова: суштина васпитања, методе васпитања, суштина душевног живота појединца и заједнице, тако да се тешко можемо снаћи у томе вртлогу од појмова. Ово се види и по томе, што не можемо чак ни то знати о колико се ту проблема ради: о два, колико их писац налази, или о више њих. Мсто тако се по изложеном не може опазити у каквој вези стоје питања из тих проблема с крајњим смером „који се васпитањем као чини“ оцем треба да постигне“. Тако утрпане и нејасне поставке често показују још и ковфузне појмове, као што је ова са стр. 4:

„Но научно испитивање може се простирати и на више области, којима, се иначе већ баве друге науке, или више наука могу да се баве једним истим

предметом, па да се такво испитивање ипак сматра као посебна научна област. јер се врши према посебном, друкчијем гледишту“.

1у Види о томе мој спис: Увод у филозофију живота кроз контрасте,