Učitelj

И 327

Овако стилизован израз једне мисли или једног факта сазнања садржи противречност, која се могла избећи. Јер, кад је већ дато више области научног сазнања, онда не може оно чинити једну науку, и кад се више наука баве једним истим предметом, таква испитивања се не могу сматрати као једна посебна научна област, и поред тога што се таква испитивања могу вршити према једном заједничком гледишту. Зато кад се хтела једна тако сложена мисао изрећи, ваљало јој је наћи подесан и разумљив израз, као што би се могло рећи за једну реку или планину, да о њима може учити исто тако педагошка наука у методици обраде наставнога материала као и географска наука.

Сличне примедбе, на неким местима Младеновићеве педагогике, могу се учинити у исто оноликом броју колико има рече ница у једном реченичном низу, као што је овај на стр. 5:

_Педатотика има данас своју посебну научну област, коју одређује проблем суштине васпитања као чињенице. Неки одвајају као други део научног

педатошког испитивања проблем методе који се по нашем мишљењу садржи у проблему о суштини. Овако одређена област научне педагогике не спречава

да се под називом „педатогика“ налази много градива које не спада у педа-

тотику, а каткад нема градива Које несумњиво припада, њеној области. Узрок тому треба најпре тражити у разном схватању појма „васпитање“, па онда и у томе што систематска обрада педатогике није старога датума и што њој на многим универзитетима, као местима за неговање наука, није признато место које она према својој равноправности с осталим наукама извесно заслужује. Педагтотика ни данас нема један завршен, признат и устаљен систем. Та, околност несумњиво отежава сатгласну обраду њену у свима деловима, али се због тога научна вредност и важност њена не сме да потцењује.

Већ прва реченица оптерећује нас задатком, да мислимо на „проблем суштине васпитања као чињенице“ пре него нас је педагогика научила да размишљамо о чињеницама васпитања. Још тежа и необичнија нам се чини поставка, да се проблем методе испитивања једне науке подводи под појам и проблем суштине предмета њеног испитивања. Јер свуда је иначе проблем методе једне науке једно, предмет њеног испитивања друго, поред свега тога што је везано прво за друго. Ако се пак, притом, подразумева проблем методе у настави, онда је утолико тежи случај, што се по Младеновићу тај проблем решава познавањем душевног стања учениковог и наставниковим знањем, те се методолошки принципи учења своде, могло би се рећи, на поставку: Метода, то сам ја, моје знање и познавање душевног стања учениковог !

Код таквог схватања и обрађивања педагогике не можемо се чудити, што наша наука још није нашла једно утврђено и опште признато објективно мишљење о себи, те о њеном учењу може сваки њен писац да суди више по своме личном нахођењу него по општим утврђеним логичко-методолошким принципима, који важе за све науке, па и за педагошку. У таквом случају узалудно је и Младеновићево залагање за равноправност педагогике са другим наукама и за њено угледније место на универзитетима. А кад ове већ поменусмо, вредно је напоменути још и то, да је нетачно схватање, које дели Младеновић, да се једна наука може неговати само на универзитетима. Ако се томе мишљењу насупрот не би могао навести случај Младеновићеве обраде педагогике, несумњиво се може томе навести за пример случај Милана