Učitelj

268

таи зазвивљанттнацшитлашитлнакст свите ис се пилетине шансе свиве манире ин -авеиививиареиленрнисце

Дечак при причању маше рукама, устаје с места, а причање је живо и брзо. Истиче своју снагу и јунаштво и слободу свога друга. „За то знав сви, каже он, али никој не сме ни да зине, јел ће одма' да поломимо тојаге од њега“. Правилно је развијен и најјачи је од својих вршњака, али ипак је миран. (Ни с ким до сада није се потукао, а многи су га задиркивали. Код куће „слуша“ све своје. Његова мајка се хвали: „Мој Дивча је свакога у стању да услужи). Свог друга само хвали, ни једне речи рђаве неће о њему да каже. Свог најбољег друга воли и неће без њега никуда да иде. Неће без њега да поједе оно што има. „Једно рушче да имам, ја ћу га поделим с Воју“ — рекао је једном. Понекад чува и с другима стоку, али то је само онда када његов друг не чува своју стоку, него је тера на пашу његова сестра. А он има пуно другова; ни с ким се не свађа, и сви га цене као доброг за „другара“. Зато што је слободан и добар, сви би желели да су с „њега другари“.

Лети, кад се „пченица пожње“ и крстине се отерају из поља, овчари пусте овце да пасу по свим њивама. Али кад још крстине нису отеране, или још није пожето, принуђени су да чувају само по својим њивама и ливадама. Па како су њиве и ливаде мале, а оваца доста, то један дечак, кад сам чува, мора стално да је на ногама и стално да трчи за овцама. Дечаци, да би начинили себи „олакшицу“, чувају заједно, и то најчешће они који имају њиве и ливаде једну до друге. Дечак од 14; 5 (Ш): „Ја најволим да чувам овце са Ж. и сас С. Наше су њиве све заједно, па имамо доста ширину, и не мора сваки час да ги враћамо“. Овакви другови стално се „потерују куј ће да врати“ и често због тога долази до препирке међу њима, а некад се, тобож, мало озбиљније посвађају и не чувају заједно стоку. Али кад увиде да не могу сами да се јуре, они се опет мире. Начин мирења је занимљив. Онај који се „покори“, који први приђе, мора да пружи први руку и, кад му онај прихвати, трипут се пољубе. Отада поново чувају заједно, пошто онај претходно мора да уради један задатак који му овај буде дао; или да иде да украде нешто, или да јаше свог овна и др. Другове, који се више пута љубе, вршњаци исмеју и омаловаже. „Не може никој сас њега“ или: „Остави ти њи', не можев један без другога“, обојица ништа не знав кај овај мој ћузоња“. А другарске везе таквих другова не трају дуго; они су другови све дотле док се крстине не отерају из поља. А тада имају доста ширине (у овом се крају један крај поља цео сеје белим житом: пшеницом, јечмом, овсом, а дуги („друго поље“) кукурузом) и мало се помуче док сами истерају стоку у поље и увече док отерају кући, иначе у пољу је пусто, па иде куда хоће, а они иду за њом. Тада им другари нису потребни, јер и сами кад су „не враћав по млого“. Овакви дечаци не воле да чувају стоку и једва чекају да дође који празник, да их одмени брат или старија сестра.

Има дечака који воле да су овчари; они су уредни и брину се да су им овце увек сите. Не жале, иако мало потрче, само да оне нису гладне. Они су најчешће сами, а кад се здружују, иду увек с оним који хоће добро да чува. И то највише њих двојица, јер кад су тројица „замајујев се“. Један дечак 15 г. 3 м. (У) каже: „ја стално чувам с Лалу Јевтинога, и то један стоји од једну, а