Učitelj

980 ________________________---

Исто тако, да би се „ја“ могло изразити на најефикаснији и најправилнији начин, нужно је да буде свесно циља и средстава којима располаже. Сваки пут када наступе извесне тешкоће у координирању истих, ствара се емоција. Сваки пут када се, с једне стране, изражава идеја у односу на један циљ или предмет, и када се, с друге стране, буде инстикти и страсти конвергирајући непосредно ка идеји, ствара се узбуђење, што је, са психолошког гледишта, емоција. Добро је познат факат да емоционални елеменат нестаје чим се навика дефинитивно формира. Али следују друге навике, с другим циљевима, а с њима и емоција. Активно „ја“ је у једном стању напона, али се та активност не може развијати без одређеног циља, сама по себи, за један произвољан и наметнут циљ. Отуда борба између навике и циља, нагона и идеје, средства и циља. Ово стање душевне напетости је битно својство емоције.

Лако је увидети да је циљ емоције стварање извесне количине допунске енергије у крупним моментима живота. Кад је циљ нов и непознат, тешко схватљив, природно, у нама се јавља тежња да га напустимо. Оригиналност циља је управо та околност која га чини интересантним. Равнодушност према таквом циљу, била би ствар тешка, ако не фатална. То ствара тешкоће са далекосежним последицама. Емоције паралишу оно што је сасвим ново у непредвиђеним случајевима стимулишући тако енергије „ја“.

Природно стање морала је у равнотежи емотивног елемента и идеала. Ако је први одвећ дифузан, морални мотив је парализован. Ако је, напротив, сувише снажан, покретач је неспособан да креће све снаге, он је мање-више по страни, под утицајем сопствене немоћи; долази једно стање у коме триумфују слепи осећаји.

Жеља се не може идентификовати с нагонима или слепим осећајима. Разликује се од животињског прохтева тиме што је увек мање-више свесна сопственог циља. Онај који води рачуна о предмету своје жеље и који је свестан тога, самим тим појачава средства за остварење исте. Но, жеља није чисто нагонско, а још мање чисто интелектуално стање.

Кад се у свести јавља представа о неком мртвом предмету, то може имати само естетички и теоријски значај. То пре свега изазива добре намере или индиферентан осећај зависти, али не праву жељу која је нешто активно.

Истинска морална корист жеље је једнака користи емоције чија је, уосталом, само једна специфична форма. Њена улога у моралном животу јесте изазивање потребних средстава ради остварења једног циља који бе, без тога, био предмет чисто теоријског или естетичког посматрања. Наше жеље су доказ да извесни циљеви, извесне идеје, имају утицаја на нас. Оне изражавају снагу нашег карактера, нашу способност рада. Оне посведочавају истинитост нашег идеала, јер циљ који не побуђује никакву жељу је илузија. То је доказ да наше морално стање није здраво и да патимо од хипокризије.

Да би жеља постала фактор моралног развитка треба је уравнотежити. Свака је жеља сама по себи пуста. Лишена мо-