Učitelj

981

о енавтинтинниклавивииииаЕилиниви тип ентитет затезне и.

тива, постаје сама себи циљ. Није довољно само имати један идеал, треба бити свестан циља коме се тежи. Сваки произведени надражај треба да служи корисној употреби енергије.

Ето како треба да посматрамо однос између жеље и задовољства. Извесно је да жеља увек појачава један осећај мањевише пријатан, што зависи од тога у којој је мери „ја“ свесно циља у коме долази до свог изражаја. Сам је овај циљ једно задовољство ако смо истог свесни.

Психолошка корист овога задовољства је у томе што циљ утиче на „ја' и оспособљава га да оно што жели да то и оствари. Нормално задовољство је дакле један инструмент,али који може да промаши циљ и да послужи стварању једног стања пријатног осећања. У место средство, постаје циљ. Моралну распуштеност ствара искључиво ово рђаво искоришћавање задовољства.

Али, рећи ће се, да није довољно расветљен однос између изложеног и психологије интереса. О, дакако, наша анализа задовољства води нас директно на питање непосредног интереса. Права жеља, у ствари, и није ништа друго до особен случај ове врсте интереса. Не може се постићи равнотежа између прохтева, с једне, и идеја или циља, с друге стране, ако циљ није довољно заинтересовао „ја" да би се предухитрило одвећ брзо и бесциљно трошење емоционалне енергије и ова искористила на најбољи начин за постигнуће циља. Интерес изазван циљем треба да стави у покрет све силе. Активна емоционална снага, то је интерес, који се још може дефинисати као: погонска снага за остварење идеала којим се изражава „ја".

Интерес се за циљ умирује и дисципланује жељу. Јер јака жеља, као и одвећ јака одвратност, потире се сама собом. Ловац почетник је нестрпљив да убије дивљач, он је толико страстан, да је неспособан за самоконтролу и срља у авантуру. Искусни ловац има исти циљ, али он влада собом те је у могућности да користи сви средства за остварење циља. Оно што њега интересује, то није више мисао да се убије, већ потребна средства да се до циља дође. Он идентификује средства са циљем, жеља је постала посредни интерес.

Идеал је тако рећи мртав као чист идеал, али је он жива сила кад је „ја“ активно.

Довде смо испитивали процес изражавања „ја“ на посредан начин, водећи нарочито рачуна о средствима. Расмотримо проблем циља.

По начину свог постанка, идеал је обично пројекција наших активних моћи. Не постаје из ничега и не долази с поља. Идеал није ништа друго до наша активност које треба да смо свесни, да би се схватила њена стална улога и крајњи значај за укупност психичког живота. Једном речју, идеал је свестан нагон, нагон протумачен, процењен према својој важности.

Отуда проистиче његова функција. Ако би идеал постојао независно од активности, било би несхватљиво како може да изазове акцију. Песихичка активност потребна за претварање чистог иедала у конкретну стварност била би апсолутна немогућност. М баш због тога што је идеал, у интелектуалном значењу