Učitelj

628

овоме правцу могуће тј. тип апсолутно принудног (деспотског) друштва и тип апсолутно аутономног (слободног) друштва, даје неколико примера из историје за један и други тип. Дајући одговор на питање који је од ова два типа бољи са гледишта појединачног и народне целине, аутор пледира за други тип и даје сјајну критику комунизма као система управљања државом. На крају анализира главне задатке државне власти, који и оправдавају постојање државе као социјалног организма.

Закључна глава (У) чини логички закључак књиге, као трактата о неједнакости. Аутор констатује да се никако не може остварити нека свестрана стварна „једнакост" људи, јер полази од чињенице наследне неједнакости и оглашава све теорије које рачунају са могућношћу да се оствари таква апсолутна једнакост за утопистичке. Здраво друштво може да се изгради само на принципу „Тће паћ! тап тп Те паћћ расе." Пошто је анализирао начине за утврђивање индивидуалних способности и склоности наводи и услове у самом социјалном саставу друштва без којих се горњи принцип не може практички остварити. Можемо рећи да ова излагања заиста претстављају врхунац књиге и остављају утисак заокружене целине код читаоца. Али та целина није тиме и завршена, већ потстиче на даља, шира и дубља размишљања, па ће онај ко је књигу пажљиво прочитао увек радо понова да се врати њој.

Да завршимо: Држимо да је превођење ове књиге на наш језик корисна ствар и добит за нашу литературу, па преводиоцу треба одати признање за труд око превођења а издавачу хвалу што је дело издао. Њега ће моћи са много користи да читају не само сви школски радници, него и сваки образован наш човек.

На крају не можемо а да не учинимо неколико напомена преводиоцу, што се тиче језика, на којима нам он, надамо се, неће замерити. Колега Мајсторовић познат је нашој педагошкој јавности као преводилац многих дела из руске литературе и ми од њега очекујемо, обзиром на његову марљивост, још многи леп прилог у томе правцу. И овај његов превод чита се глатко и течно. Ипак се не бисмо могли сложити с извесним особинама његовог језика, као на пр.: „зачињање" деце (35), „подизање“ место „пењање“ (43), „бајковита“ брзина (59), „знаменита“ улога место „значајна“ (116). Место „мускуларни“ рад, који термин преводилац конзеквентно употребљава (77,106 итд.), ми бисмо радије видели термин „мануелни“ рад, који је код нас више одомаћен, а место „колерични вибриони“ (82) рекли бисмо радије „бацили колере". На стр. 39 требало је, по нашем мишљењу, кратком примедбом објаснити шта су то „билине", јер иначе неупућени или површнији читалац може да помисли да је реч о биљкама. Не разумемо шта је то „ледолом“ (63) и држимо да би било исправније рећи „бродолом“. Место „репулзија“ (103) могло се лепо нашки рећи „одвратност“. Чудан нам се чини и термин „Финикија“ (32) за земљу старих Феничана, док „духовиту“ културу (29) стављамо на „роваш“ штампарији као и сразмерно доста велик број штампарских грешака, које је свакако требало избећи у овоме технички иначе врло лепо опремљеном делу. На срећу, већином су то ситније грешке које не ометају разумевање текста, сем неких већих као што је на пр. на стр. 30, седми ред одоздо, где место „околности“ треба да стоји „околини“, на стр. 45 (3 ред одозго) где место „мржња“ треба „мрежа“, на стр. 52 (16 ред одоздо) место „устава“ треба „установа“, на стр. 53 (15 ред одозго) место „сада“ треба „сам“. Најгрубља је грешка на стр. 113, где је услед тога што је испао цео један редак онемогућено разумевање текста у последњем отсеку. Неразумљива нам је и реченица „Знање и искуство били су, јесу и биће главна човекова оруђа у борби за одржање и за њихово прилагођавање човековим потребама“ (81). О чијем је то прилагођавању реч; Не бисмо се помирили ни са изразом „откривач“ (14) за оно што Немци зову „Епћескег“ или „Етпдег“, јер и сам преводилац доцније (стр. 158) употребљава термин „проналазач“. Такође ни са изразом „оболестити“ (164), а мислимо да је требало избећи и употребу израза као: нејединство, неправославни, нештетан, несличност, неслободно. Све ове напомене, разуме се, ниуколико не умањују значај и вредност самог дела и труда што га је преводилац уложио у његово

превођење. Por Фф. Маслић

ПАУЛ ФИКЕР: ДИДАКТИКА НОВЕ ШКОЛЕ. Издање Геце Кона а. д. Стр. 322. С немачког оригинала превели Марија и Живојин Ђорђевић, професори Женске учитељске школе у Београду.

Кад би се узео у оцену број преведених публикација из педагошке домене страних језика у односу према и сувише малом броју читалаца у круговима југословенских просветних радника и школских људи, могли бисмо мирне савести узвикнути: Доста је с тим преводима, нека се најпре тај импорт са Запада преради и прилагоди битним особинама нашег националног тла и менталитету и психи