Učitelj

односи само на морално развијено лице. Па да би нам писац учинио јасним тај фундаметални појам у поставци на свој начин схваћеног и овог принципа, његово учење о односу личности према заједници не само да „претставља врћење у кругу“ него чини прави вртлог од окретања речи истог значења, кад — према горе наведеном — каже да „развитак једне личности... зависи од индивидуалних душевних особености појединаца, који се развијају у личност, тако и од културних добара, која одговарају тим индивидуалним особеностима, и помоћу којих се развија личност.“ Доиста је то један необичан стил и још необичније учење којим се у једној реченици показује овакво једно „врћење у кругу“ како показују курзивом истакнуте истозначајне речи!

Исто тако је стилски и логички до чудноватости необично и даље учење којим се најзад утврђује исти принцип.

„Стварна културна добра имају свој смисао који је у њима у току историјског развитка објективиран. Те вредности утичу на личност која се налази у развитку и прелазе у току свога непрекидног утицања у субјективне одлике појединачног живота, у субјективне изразе појединих личности... па се на основу индивидуалности и као резултат појединачне активности објективирају поново као дела појединаца. Тако се вредности заједничког живота не само одржавају него и умножавају, јер су под утицајем појединачне активности изложене новим променама, новим изражајима и усавршавању. Због тога смо ми још раније тврдили да су велика дела израз заједничког живота који помоћу истинских великих личности долази само до свог савршеног објективирања (152).

Према тој филозофији културе културне вредности се, развијајући се кроз личности, показују само као особени изрази тих личности које потенциално стање чине активним, те тако мењајући их и умножавајући одржавају их у заједничком животу. Све се то своди на улогу великих личности у одржавању и стварању вредности заједнице. Али, ако од свега тога нешто добија у култури „личност у дубљем значењу“, коју на тај начин „живот образује“, шта од тога има „природна, вегетативна личност“, управо обично лице које чини масу заједнице а на коју се наш педагог и не обзирег И у таквом једном учењу могло се наћи „одмеравање педагошког поступања“! И на основу тако нечега изложеног могло се одмах затим овако „разложено“ закључити.

„Ово одмеравање педагошког поступања према датом реалном (стварном) стању или ступњу васпитаниковог развитка, с једне стране, и укупној индивидуалности васпитаниковој, с друге стране (јоши тој) толико је важно за сваку врсту васпитачког рада (по чемуг), да из те неопходности (коју нико од нас не може увидети) произлази (варг) други општи педагошки принцип... који гласи: При одређивању појединих својих васпитних поступака управљај се увек како према датом ступњу стварног развитка тако и према укупним индивидуалним особеностима сваког свог васпитаника (1), и пази да свако културно добро одговара васпитаниковој индивидуалности...“ (153).

Одговарати таквом једном захтеву васпитне теорије, која пориче сваку вредност „традиционалној нормативној педагогици“, не би могао ни Арстотело, када би по други пут постао васпитач ма то било само једног а где ли једне групе васпитаника. А све такво учење, које напред говори само у смислу филозофије историје развитка и одржања културних вредности преко великих индивидуалности а одмах затим, на један мах, поставља нормативни захтев васпитања од стране васпитача у правцу појединих