Učitelj

600

налаже, да се „све три стране душевног живота — воља, осећање и ум — са свима својим ниансама у изражавању морају при педагошком поступању подједнако имати на уму и потпомагати у развијању“ то је потпуно излишан налог, кад се с Кершенштајнером каже: „Осећања носе наше претставе, наша воља оријентише се према претставама и осећањима, осећања и воља су у сталном наизменичном утицању. Ми не можемо логички да мислимо без. хтења да логички мислимо, и не можемо да имамо моралну вољу а да објективно не мислимо...“ Кад је све то тако, и доиста је тако, онда какву практичну важност може да има педагошки принцип целине, којим се налаже: „Сваки педагошки поступак мора да се управља према укупној душевној структури... а никад само према појединачним душевним радњама ...“» Никакву! Принцип целине би могао имати само теориско-психолошки значај који има смисао закона јединства душевног живота, а педагошки. посматрано јединство душевног живота је само један исихички факт.

Када се пак из тога једног истинитог психичког факта хоће да изведе један лажан, управо шимеран педагошки принцип за поступање при васпитању, онда се то, по Младеновићевом начину, овако чини:

„јединство друштвеног живота мора се одржавати чак и онда кад је у питању твв. подела рада, то неизбежно зло модерног начина привређивања. Доследно спровођење поделе рада до крајњих граница не служи јединству заједнице, не ствара личности нити самосталне чланове заједнице. Свођење човекова рада скоро на рад машине убија поверење у самога себе, онемогућује потребну везу и разумевање међу члановима заједнице и не унапређује заједницу као целину. Савремену заједницу истина прати подела рада, и она је утолико већа уколико је заједница развијенија, али васпитањем треба настати да се одржи потребна веза између разних група које су подвојене било мануелним било умним радом. Сукоби који су особито данас чести међу разним. групама умних радника, потичу од слабљења оних веза, на којима заједница почива, од смањене могућности за међусобно разумевање код чланова заједнице. Да би се омогућило правилно разумевање, а тиме створила и духовна веза међу члановима заједнице, педагошко поступање мора увек обухватити целокупну душевну структуру васпитаникову“ (154).

Васпитање треба, према овоме учењу, да се постара за јединство индивидуалног душевног живота, које нарушава сама структура друштвеног душевног и телесног живота, „да би се омогућило: правилно разумевање, а тиме створила и духовна веза међу члановима заједнице“! Јер „васпитање се бави појединцима, али развитак појединаца је могућан само у заједници за заједницу“ (158)! Има ли, и може ли бити, веће противречности у једноме учењу од истицања потребе за јачањем јединства душевног живота појединца на супрот духу друштвеног живота, који нарушава то: своје јединство, да би се ово одржало и поправило, премда се васпитање врши у самој заједници Кад педагошко поступање мора обухватити целокупну душевну структуру васпитаникову, да би се омогућило правилно разумевање међу члановима заједнице, које сама заједница чини неправилним (поделом рада), онда ипак излази да је могућно васпитање ван заједнице такве каква јест за заједницу онакву каква шреба да је. А то је контрадикција у адјекту, директна противречност „суштини васпитања“.