Učitelj

и = 607

који је од једне чињенице индивидуалног душевног живота учињен свеобухватним и највишим, а без његове шире основе у социалној“ љубави васпитача према васиштању и васпитном циљу својих поступака, како смо то видели код проблема васпитне методе. Па ипак је зато такво начело писцу

„изгледало потребно не само ради потпуног обухватања целокупне васпитне функције него и због пресудне улоге коју осећање љубави игра при васпитању“ (161).

Ако потражимо основу не само томе него и сваком таквом начелу које се ставља на највиши врх моралног живота и васпитања, наћи ћемо једну, код Младеновића и других заступника „модерног правца“ педагошке науке, у мрачној низини првобитне: природе духа човекова, и другу, код Канта, утврђену филозофско: спекулативним начином, као „морални закон у нама,“ познату као „наша савест“, као „наш унутрашњи судија.“ На ово се и Младеновић позива (на стр. 156), спајајући, необјашњивим начином, то: двоје у нама: елементарно и првобитно са највишим, које је за Канта, као категорички императив, „једина непроменљива одлука,. којом човек поставља највишу основу својих максима, по којима. се рђаво преокреће у добро“. Ма да је ова Кантова поставка спекулативна, она је показала епохалан свој значај за преокрет педагошког учења, којим је преокретом оно управљено у филозофско-научном правцу, особито од Хербарта.

По Канту би педагогика и саму педагошку љубав, како према: васпитанику тако према васпитању и васпитном циљу, објашњавала моралним законом у нама и дужношћу, док би јој „модерна. педагогика“ с Младеновићем и другима објашњење тражила у првобитности самога душевног стања васпитаниковог и човековог уопште. Зато што се ово друго објашњење показује прениско,. оно прво превисоко, оба су подједнако неразумљива, с том разликом што се превисоко показује догматичко, док се прениско објашњење показује хипотетично. Међу њима би се налазило као: средње кулшурно објашњење, тј. такво по коме се све стиче целокупном културом социалног и индивидуалног духа, понајвише културно-историским развитком. Овим начином, начином учења. културне педагогике, треба тражити оно што чини најширу основу свему ономе чиме се „рђаво преобраћа у добро“ сваке врсте. На тој и таквој основи развија се соцпална. љубав у вези с индивидуалном љубављу, али не на основи ове. Уколико се социална љубав покаже шира и виша утолико је мање „код сваког појединца друкчија“, јер је уголико више вођена идејом социалне солидарности и оданости општем добру. Таква идеја — сила доиста има чудотворну моћ. Јер тако „кад се воли, планина постаје долина“, како је рекао Горки у своме роману Дело Артамонових. Таква љубав је толико моћна да ниске и уске вредности индивидуалног живота преобраћа у високе и широке вредности социалне: љубави, — тако је (опет по једној речи из истога романа) моћна да и немо камење натера да проговори,

Али, да идеја љубави постане идеја — сила, то она не може постати по самој замисли, по препорученом и надоцираном „принципу педагошке љубави“, како томе учи Младеновићева педаго--