Učitelj

али и ПИОУ

ни у самој васпитној стварности, те има и родитеља и управљача и васпитача који ни по рођењу нити по васпитању нису за васпитачки позив. Зато се вели у старој педагогици:

„Има у највећој мери честитих и побожних лица, која потпуно оскудевају у моћима да се с децом опходе, и која су стога немоћна да задобију поверење и љубав деце, док друга овај рад поседају у високом степену, тако да без муке и самосавлађивања одмах улазе у мишљење и поступке деце. Зато сваки, који се хоће да ода васпитачком позиву, треба претходно озбиљно да испита (а ми бисмо рекли, да буде претходно озбиљно испитан), да му недостају услови за успех... Код сваког избора позива такав је испит ствар савести, код овога то це пак грех према младоме роду, кад се лакомислено преко тога прелази. Но и после срећног избора не сме васпитачу изостати вежбање у опхођењу са децом. вежбање у стрпљењу и веселости детета а да се притом не повреди озбиљност човека“.')

Тако једно старо учење о васпитању скромно учи о важности и неважности васпитачке љубави, препоручујући при томе одабирање и вежбање за васпитачки позив, али без икаквог мојсијевског и кантовског императивног налагања, како то чини Младеновићево учење, које се усто хвалише једним више „новопостављеним“ принципом. Међутим, то је само измењена етикета, прекрштена стара идеја у „нов принцип“. И све што се каже о важности тога „новог“ принципа само је рђаво формулисање већ давно познатог, кад се на крају даје оваква дефиниција:

„Зато ми уздижемо педагошку љубав такође до једног општег принципа који гласи: Заснивај сваки свој педагошки поступак на љубави и преданости, да би код васпитаника изазвао такође љубав, преданост и поверење, јер ћеш тако најуспешније и најлакше потпомоћи развитак васпитаников до самосталне, морално слободне личности и оспособити га за праву службу заједници“ (159).

Упоређени наводи из старог „Општег учења о васпитању“ и једне нове „Опште педагогике“ дају ову паралелу: прво се показује реално садржајно, друго одаје увек празнине; прво посматра саму чињеницу љубави, друго се показује као празан и безначајан општи говор; старо учење чини ограничење, опомиње на самоиспитивање и упућује на вежбање, док ново издаје императивни налог са висине Синајске горе, прописује безусловну и апсолутну педагошку љубав. Онај први начин учења по Младеновићу припада традиционалној педагогиџи, док он само свој начин учења сматра за научни и филозофски! Међутим, ми бисмо по свему рекли, да је посреди двојак парадокс, јер се по датуму ново показује по форми и садржини застарело, те је без икаквог истинитог посматрања, јер је без анализовања чињеница, док по форми и по садржини старо учење стоји ближе истинитој науци. Стога као прекор оваквој новој педагогици, каква се показује Младеновићева, важе речи исте старе педагогике: „Говори се о васпитању, али се мало чини за њега.... Педагози су обично за писаћим столом, али не у дечјој соби“ и животној стварности. Из исте старе науке о васпитању могу се навести од неког песника тамо узете речи: „Сива је, пријатељу, свака теорија, а зелено је златно дрво живота“.

ГР) Зећтагх ипа Сшттапи, Бећгђисћ дег Еглећипг. 1. 8 А. Гећргла ипа Нејде!бегр 1880 5. 213.

Учитељ 39