Učitelj

623

је!! Живјела домовина!2!..... Слушај, сад ми је пало нешто на памет: На куглу наше гондоле одоздола, прилијепићемо велики црвени крст (откако говори 2 дјечак, чује се иза кулиса пјесма „Ој, словени“, зато он мора све јачим и јачим гласом говорити), па кад се дигнемо нашим балоном небу под облаке, послаћу из висине доље на земљу цијелом свијету, свима народима радио вијест: „Живјела слога и мир међу народима!!!“ (Застор.)

РАДИША ]. РАДИШИЋ:

In memoriam

Пок. др. Драг. Ђ. Петровић као васпитач учитељских генерација — „Професор енергије“ и „директор рада“ —

Пок. Петровић био је једна импозантна интелектуална фигура, каквих има: врло мало у нашој земљи. Велики културни и педагошки радник, човек који је сав био саздан од енергије и жудње за радом, интелектуалац за кога је рад био и смисао и циљ живота, он је цео свој живот стварно провео само у раду. Рад је у његову животу претстављао оне једине лествице уз које се он достојанствено: и поштено пео у својој каријери. Само радом и умним способностима могао је он од сина незнатноги сиромашног општинског службеника у Јагодини постати скроз одличан ђак и учитељ; од сеоског учитеља студент немачких, швајцарских и француских универзитета, — доктор са Сорбоне и директор најзнаменитијеучитељске школе у Југославији. У својој каријери, као и у животу, није се никад поштапао нити наслањао на режимске величине, јер је пред меродавне имао са чим поштено и смело да иступи.

Педагошки и васпитачки рад др. Петровића почиње нарочито да се осећа и запажа после рата, када ускоро долази и за директора Јагодинске учитељске школе и остаје пуну деценију, до смрти. Овај угледни интернатски завод са чувеним парком, ратом оштећен и уназађен, стари Аџић је мирне душе и са пуним поверењем предао своме омиљеном ђаку и педагошком поверенику — др. Драг. Ђ. Петровићу. Као директор, васпитач и организатор, др. Петровић је не само одржао Јагодинску учит. школу, Аџићево педагошко ремек-дело, на старој висини, него ју је, према послератним потребама и приликама, још и подигао за неколико пречага и дао јој завидан ранг међу нашим просветним институцијама.

Редак је наставник и васпитач, а још ређи директор, који је тако предано и фанатично, тако истрајно и са самопрегоревањем, служио свим својим у себи школи, ђацима и њиховом спремању за позив и живот, као што је то био за све време пок. Драг. Ђ. Петровић. Као директор, он је пуну деценију неуморно вајао своје педагошко и човечанско дело на васпитачкој арени, и извајао је, заиста, величанствено и живо дело: — спремио је потпуно стручно и морално и у народ послао десет генерација учитеља, пионира светлости, напретка и правде. Школујући их за позив и културно-социјалну мисију он им је предао на вечити зајам све што је позитивног у себи имао: и своје врлине рада, реда и марљивости, и свој светли карактер, и огромно знање, и своје наставничко умење и животно искуство. Све им је то дао без камате, једним јединим аманетом, којим је испраћао на Видов-дан генерацију по генерацију свршених учитеља: „Служите поштено и часно народу, просвети и правди!“ Он је, ваљда, једини директор који је углед и напредак својих ђака, своје школе, далеко више ценио него свој лични углед и успех.

Колико је др. Петровић живео за школу види се најбоље по томе што је он, поред васпитача и наставника, водио брижљиво и са њему својственом педантношћу рачуне о свему у школи и интернату, па и о ономе што је дужност само послуге. Он се интересовао за сваку ситницу у школи, за сваког ђака