Učitelj

"уметничкој творевини. У њој такође налазимо истину и доброту. „Цар«ство небеско', као генијална свеобухватајућа синтеза вредности, највиша је религијска светиња па стога и једини циљ нашега живота.

Из овога је јасно да наша народна поезија, изражавајући вечност, није у својој идејној страни зависила од променљивог тока наашег биолошког живота. Напротив, она је управљала њиме: наш је народ открио идеале да би га они водили, те је наша народна поезија могла управљати свима стремљењима наше прошлости.

У вечним вредностима има свога оправдања и остварење наших гнациналних идеала. Самим тим се потврђује постојање вечних вредности: да није њих, национални идеали не би имали корена у вечности, те не би могли ни трајати. Стога, објективне вредности не могу престати да буду вредности нити се то може претпоставити. Као такве, оне су независне од свих промена у историји. Штавише, ако бисмо „дубље загледали у прошлост па и у садашњост, видели бисмо да су тромене у историји условљене остварењем вредности у њој. Дакле, променљивост претпоставља непроменљивост, која је, као што знамо, „царство небеско".

Борећи се за „царство небеско“ наш се народ спајао с вечношћу, чиме је савлађивао пролазно зло и времену ограниченост своје био-лошке егзистенције. Тиме се у исто време решава и проблем успо„Мене на националне великане: они се, спајајући се са вечношћу, овежовечују и тиме постају персонификација највиших идеала, тј. најузвиашенији узор живота.

Како су објективне вредности непроменљиве, то се наше пролазно знање о њима мења, те се оно као променљиво сазнаје на"супрот непроменљивим вредностима, које су предмет његов. Ми људи „можемо сазнати вечно пролазним пошто смо као реална бића променљиви. Стога, чим се говори о развићу као о највишој истини, оно или није више развиће него је вечна вредност; ако је пак развиће, оно није највиша истина. У сваком случају, о развићу се не може рећи да је биће света па стога ни да је основна претпоставка у науци, која се без непроменљивих истина не може ни замислити. „Царство небеско"' није од овога променљивог света, али га подвргава себи.

(Ова се суштаственост света не сме заборавити при писању педагошких дела код нас и за нас. Г. Младеновић познаје нашу народну поезију и њену историјску улогу. Стога се може очекивати да ће он друго издање своје Опште педагогике поправити одбацивањем учења о променљивости вредности. Ниче према Шопенхауеру значи велики напредак, али у исто време и реакцију у историји сазнања целине света. Наша народна поезија учи нас у чему су највише културне вредности и да су оне непроменљиве.

Милан М. Јовановић