Učitelj

„= мезванаеинвениинеие ни не виа арре невине ециЕНЕтаРНиннарн еере rang ериирвнева 22) 219

отисак тога превода и ма да оно бележи све појаве у појединим часописима —- онда ми се не може ни замерити што смер оне дискусије коју је уредништво отворило овим написом тражим у поступању а не у речима. И као што могу навести сведоке да сам одмах, чим сам у дневној штампи прочитао да Милошевић пише о мојој књизи, рекао да је суд извесно негативан, могу уредништву и сад унапред да наведем и друге „достојне“ писце који ништа повољно о овој мојој књизи нити о ма којем мојем раду, па ма какав он био, не би казали. Таква је њихова објективност и толико и ја и многи други знамо њихово држање према мени а и према свему ономе што у струци иде изван уског оквира њиховог механички усвојеног, укалупљеног знања и уображеног доброг мишљења о себи.

Могао бих, даље, навести људе који познају радове и моје и Милошевићеве и који су ме саветовали да му уопште не одговарам и тиме придајем важност. Кад сам се ја ипак одлучио на одговор, поступио сам тако не њега ради него због органа Југословенског учитељског удружења, коме поред свих пролазних појава увек поклањам пуну пажњу и уважење с погледом на високи задатак који удружење, као целина, и његов орган имају. Да је напис Милошевићев објављен на којем другом месту, ја не бих потрошио ни толико времена колико је потребно да докажем како је он својом „критиком“ само показао своју неквалификованост за критику. А доиста није тешко да се она, једва прегледана гомила конфузних или банално изврнутих тврђења а каткад и непристојних речи прикаже у правој боји. Ако се притом читаоцима учини да. сам у приказивању био можда оштрији него што је уобичајено, разлог треба тражити у напису Милошевићевом: он помоћу једне, ипак упадљиво просте и провидне лукавости покушава да протури памфлет као — критику.

2. РАЗВРСТАВАЊЕ „КРИТИКЕ“ О КОЈОЈ ЈЕ РЕЧ

Ме пар

Последњим речима ја сам већ дао опште обележје написа Милошевићевог, али не тражим да ми се верује на реч. Нека се само прочита све што у овом одељку и у целом свом одговору будем навео из тога написа и у вези с њим, па нека читаоци сами пресуде да ли је та општа оцена тачна.

У истом броју, у коме је М. (тј. Милошевић) почео свој писмени састав, „Учитељ“ је објавио превод једног кратког чланка јенског педагога П. Петерзена, а скоро у исто доба појавила се и најновија књига Петерзенова: Роабгипдазјабге ales Unferrichis. Поменути чланак могао би, слободно се може рећи, послужити као југословенски предГовор за ту књигу, а предговор у самој књизи Петерзен (пошто је најпре учинио неке напомене за њено искоришћавање) завршава овим речима: „Само, ма како читалац поступио (при читању књиге), упућује